Српски сион

С тр . 616.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 38.

казнн, који се усуђују после хиротоније стунити у брачну свезу, и заиоведа, да се такав брак уништава и сматра као неза конит, а ако би се пак нротивио, да се тад има свргнути. (Прав. цркв. право од Др. Никод. Милаша.) Василпје Велики овакав поступак клирика не сматра као брак већ као блудочинство, па за то и налаже, да се оваки савез треба сваким начином разврћи. Овоме у прилог говори и §. 63 аустр. грађ. законика. Овако се што може догодити само на балканском полуострву, и то у Турској царевини, где се без разлике свака управа у ненормалном стању налази и где се о тачним званичним извештајпма не да ни говорити. Но тајна брака, која се не дозвољава римском — може се дозволити протестанском свештенику, јер иротестанске цркве одричу, да се свештенички чин добија

средсгвом рукоположења, које су нраво добилн епискони од апостола. а ови од Исуса Христа, јединог извора свештенства. Те нрема томе они немају у правоме смислу ни свештенства, нитп црквене јерархије; јер молитве, ко.је се читају приликом нроизвађања на свештену службу, немају веће силе од обичних молитава. а духовнпци који произвађају немају нпкаквог достојанс-тва, на нрема томе не могу га ни дати. Као што се види, њихови су свештеници прости световњаци, те кад би који и нрешао у нравославље, могао би се оженити, а за тим по жељи и рукоположити, јер код њих само две тајне ностоје, и то: тајна крштења и причешћа. . . Па и овде код нас многи се недозвољенн обичај увукао, који црквено законодаветво најправедније осуђује . . . 0 томе ћу у будуће рећн коју. . . (Наставиће се.)

! ЈОВЛН НАРОХ МА1 току иоследње четир године, етаро-бечејски иротоиресвитерат изгубио је осам одличних својих свештеника. Осам гробова је то оних свештеника, који су у животу сачињавали једну епоху нашег свешгенства. Гробови ти не скривају живота младост, нити бујног живота неостварен над. Гробови су то дубоке старости, оетварених нада, ирошлости наше леии сиоменици. Незаборављени отац нам 7 митрополије Карловачке Митрополит, дични Стратимировић школом богословља дао је народу српском драго камење, свештеника мноштво, силесију све на избор одличних. И док је давно нам он скрио се иод стубове цркве Карловачке, .траго му камење разнесено по свима крајевима Сриства након њега још за читавих пет десетина година светлуцалоје у цркви иравославној сред редова народа српског, и још светли гдекоји, чуван и признан, поштован и целиван свештеник стари из школе Стратимировићевог основа. Редови тих свештеника проређују се. И Бечејски иротопресвитерат и у њему мал' не

ш н л и а, гоношки. свако село по једног а скупа осам у кратком доживљају ето у четир године дана изгуби те еиохалне свештенике своје и замењује Са млађом снагом, из школе времену своме удесније, ал још се пита и разбира за свештенике те; народ српски радо се сећа свога свештеника старог и нараштају своме млађем приноведа шта стари пона рече и како је литургисао лепо и певао умилно песму гласа госнодњег. Народ српски што се сећа свог старог свештенства и што с поносом говори о њему, достојно је хвале, јер заиста старо свештенство и ако није извађало на ноприште јавног рада толико наука висока, али је ревношћу у служби својој, љубављу и осећајем према цркви иравославној и народу српском уздигло себе тако, да ће оно млађем свештенству вазда бити лен нример у служби пастирској. Један од тих свештеника ст. бечејског нротоиресвитерата био је и Јован МилиИ, парох Мартоношки, који је 25. августа о. г. уз велико саучешке народа и свештенсгва сахрањен. Покојник се родио у Мартоношу 26. јуна