Српски сион

Б р . 43

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 699.

рушећи преграду која пречп зближење срца. Реч Јеванђелска води верне из дома на улицу у онај део града, гдејестановала највећа телесна и духовна пужда, где је срце незнабожаца самржњом и гоње њем предусретало толико чистих срдаца хришћанских. ХришКани су гмбављали у пороку огрезлу незнабожачку децу и нрикривали их у хришћаиске домове Тај поступак је био од уснеха, јер резотине на падгробним сиоменицпма показују исказ иризиања, које су таковп акппш одавали својим хришћанским васпитаоцима хвалећи ту љубав нрема децп, која је сиасла многима и душу и тело. Акпппо, ^иет зетрег у1се, 6Н с1е1ехк .... р1из ата\'к ^иат$1 Шшт. Томе равнпх израза налазе се и данас у ХШ-тој колонп лате])анског музеја. При свем том што се тада црква ннје налазила у том ноложају, да би могла по дпћи болпице н куће за примање бедпнх и иевољвих, као што су биле у IV. п У. веку устројене, ипакје са својим великим и искреним старањем о болнима и беднпма створпла себи јако средство за обилап нлод. Црква Христова поред тога, што је била изложена опасности, гон.ењу и мржњи од стране језичника, ипак је на свпма стазама жпвота уснешао наиредовала тим сигурније, што је извор из кога је снагу црпела било „слово Божије". „У јутру рано кад сунце спјпе, нека се види књига на коленима твојим". Тој изреци су пот пуно одговарали старн хришћани. Нсалме и друге црквене песме, које су појали при богослужењу, раздавали су вернима, које је отац породице у кругу своме отпевао

Како богослужбени тако и домаћи жнвот тога времена био је скопчан најтешњом везом јединства. Таки одношаји и могли су створити оне велике проје, који неплашећи се гоњења и смрти, доведоше незиабошце у за буну п нораз а хрншћанство па врхупац славе и величпне. Месго у ком су се верни скунљали ради заједничке молптве, био је храм, којн се на три дела делио. Некада се у тим здањпма скунљало мпоштво безбожника, који су у раскошу и блеску давалн пред пдолима верске изразе са музиком н разпим преставама. Данас вндимо тај дом напуњеп људнма побожпнх осећаја и то већином пз нпжег сталежа. Уђнмо у стари хришћански храм. Прп улазу стоје два човека, нримају оне којп долазе и показују им места. Женске одлазе па десну северну, а мушкн на леву јужпу страиу храма, а иекн остају при вратима, ти се приирављају да ириме хрпшћанство, обучепи су у црну одећу — у одећу покајања н прппреме за хришћанство. У један се мах појављује сгарац, познајемо у њему епн скона ЗеФирнна. На њему је светла „тога", рпмска хаљипа нодобна времену Августа. У таку хаљину су обученп и ови који за њим долазе. У нратњп еппскона ЗеФприна упашће у очп један њему најблнжи човек са кратком брадом и дугуљастпм лицем. То је моћни Фаворит ЗеФирина — Калист. Пролазсћи кроз храм заузимају места иа седалиштима, ко.ја су смештена иапред у дубпни храма. Епископ се смешта у средину на узвпшено место

(Наставиће се.1

јЦ * ЈГИСТЛ^ .

Б Е Ј1 Е Ш К Е. — (Свети Архијерејеки Сиаод) завршио је и одгодио своје седнице 17 октобра о. г., пошто је у овај мах своје иослове обавно. Како су седнице св. Синода тајне, то се за сада ни одлуке његове не могу ноуздано знати нити на јавност износити. — (Виеокопречаони г. Никанор Поповић)

иротосииђел и настојник манастира Беочина ироизведен је од Његове Светости иатријарха Георгија Бранковића 20. октобра о. г. за архимандрита манастира Веочина. — (Високопречасни г. Михаило Грујић.) арофе ■ сор богословије карловачке, произведен је од Његове Светости за патријарашког аротосинђела. — (Ретко одликоваље српског свештеника.)