Српски сион

С тр . 698.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 43

ћанка да се одева. Са ирекором уетаје против оних хришћанака. које већу пажњу обраћају на украс лица, које су бојама дотеривали и који се обичај по старој нрестави односио као иа в( штину за савршенство женске леноте. Са прекором их је запиткивао: „Зашто не дајете мира својим власима? Час их дижете као кулу, час их. пак спуштате доле, данас их везивате а сугра их опет носите доле спуштене ; сврх тога чините са љима чудне прнказе," Тако исто Тертулнјан осуђује ношњу скупоцених и пурпурних хаљина, јер вели: „Кћерн Евиној, кроз коју је у свет ушао грех, прилпчп тужпа црна хаљпна." Сгрого осуђује сваки раскош и украс. „За малу корну украса — жали се — дајуповеће на сљедство дедовпне своје. На нежном слабом врату впсн читав спахилук п двор, у упшма годишњп прпходи а лева се рука игра са груменима .«лата " Те обпчаје задржале су и неке жене хршнћанке, које сведоче силне слике хришћапскнх жена, сачуване у катакомбама; с тога ти прекори и нрема хришћанским '.кгпама ннсу бпли неосновани. Лако је нојмити Тертулијаново негодован>е, када су ее у хрншћапству опажалн чудновати накцтц, хаљипе украпЈене богатим чипкама 1) дречним бојама, мноштво златних украчесто необичне велпчине. Но већнном ХЈШшћацске жене носиле су нросту одећу рнмских матрона и не богати златни украс, који је био освећен каквом благочастивом изреком или религијозним символом. Тако су обљубљени били медаљони од кристала, слоиове кости и метала у облику рибе носећи натппс: „Сахрани ме." (Бекер 1866.) Обраћање то односн се Христу, јер се он у старој хришћанској сим волицп озпачава под видом рибе. Тако су радо и на прстење урезивали патписе и символнчке нацрте. У катакомбамаје нађена била чак и прибодача са словима: „К.о ти1а ујук 111 с!ео зетрег". (Ромула живн сва1 \ца у Богу.) У том виду украсити н домаће ства ри био је обичај код старих хришћана Чаше и стакла украшавали су нацртом доброг иастира носећи изгубљену овцу. Исто је тако обичај био даривати ствари

са религијозним нацртима у спомен вереништва или друге какве свечаности. До наших времена сачувано је мноштво примерака таких предмета. Особито су се одликовале хришћанске ламне од сувремених незнабошких. Вред но је споменути једну такову лампу од бронза зготовљену, која се и данас у Флоренцији налази. О^лик јој је као лађа. На крми стоји Христос, десном руком управља крмилом а левом држи Јеванђеље. На кљуну лађе стоји човек са раширеним рукама за молитву, са тврдом вером и надом на управитеља судбе, који броди мору жнвота вечном пристаништу. Таки предмети свакидашње употребе узвисили су се на степен носилаца религијозних мисли и осећаја гоњеног и увређеног хришћанства. Тај начпн поникао је из истините и дубоке вере, која је хришћанству у беди п невољи давала и даје утехе и уточишта поменом на Господа. И заиста колико нам поглед може да нроникне у унутарњи живот старих хритпћана, тај начии је пуно оправдан. У погледу међусобног одношаја ста рих хришћана, нриказује нам се днвна слнка тесне везе и искрене љубави међу члановима породице, за које имамо доста доказа и са надгробних споменика. Каква противност лежи нзмеђу грчко-римске и хришћанске жене. Тамо потчињеност ронство, — овде слобода, прва љубав мужа жени је носвећена. Она је исходна тачка и средиште иородичног живота. Она зачињава и освештава породични живот тако, да се она може нуним правом назвати моралним и религијозним Фактором. На надгробним споменицима преставља се жена читајући св ппсмо, или слушајући како јој муж чита, или Богу се молећи. Престављену тако жену видимо, да је иечат иомазања који прииада сваком хришћанину, нашао свога одлучног израза и у женскињу. Хришћанство је повратило женскињу њено достојанство и уважење, и тиме је извршило једну велику социјалну промену, која је за породице, за народе, за човечанство неоцењено благо. Реч је Јеванђелска живо упливисала како у домаћем животу, тако и у свету,