Српски сион

С тр . 730.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 45.

мањем хришћанстна требали би престати са својим дојакошњнм радом. Било је много такових занатлија, којп су претиостављали хришћанство сваком егоизму. Тима је остало решити се: оставити занат којим су се до тада бавпли или ее. Већина од тих решила се у ирвом смислу т ј. оставише свој дојакошњи занат, а у хришћанству нађоше други запат, или су се ограничили па какав скромаи други рад. Тако неки вајари римски крајем III века иродужују свој вајарскп занат, алн у правцу који није црквп противан, и сваки рад у духу незнабошком одказују. Многи пак од тих и нрелазом у хришћанство иродужили су свој дојакошњн рад декоришући незнабошке храмове, нравећи кинове и утвари за жртвонриношење. (Тертулнјан.) За своје оиравдање нозивали су се на ап. Павла, који говорн: „Сваки нека остане у опоме звању, за које је позван." Други су се извињавали, што немају другог средства за живот а одказ тих радова позавађао би их са незнабошцима, који би им у том случају одказали сваки рад, а о породици дужни су се старати. Но овај начин оправдања није задовољио све у хришћанској онштини, те су за то неки нскали, да се тако занатлије одлуче од хришћанске општине. Та опозиција била је нарочито наперена против оних лнца, која су у цркви ималп духовничко звање, а занимали су се са занатом идолопоклонпчким. По себи се разуме, да занат који је потномагао дух идолопоклонички, млада црква Христова са своје стране није могла одобрити, но ипак је мнрно сносила те иогрешке и слабости својих чланова и не хтеде пх силом оделнти од себе и Јеванђеља, него је оставила згодном времену да постепено одклони ту ненормалну сагласност. И тек у IV. веку устаје црква цротив идолопоклоничких заната, који би се у хришћанству радили. (Лаодикијски саб. 36 пр.) Занатлије, о којима сада говорисмо, престављали су најближу границу између хришћанства п пезнабоштва. То су биле нредстраже, којима је црква продрла у област нехрпшћанског света н посредством

којих се хришћанство и незнабоштво сусрета и додирује међусобно непосредно и мирно. Да би се у том погледу даље убедилп, погледајмо прво на занатлије и њихова удружен.а у грчко-рпмском свету пре нојаве хришћанства. У то време занат носи на себи универсални космонолитски карактер. Силесија дошљака у римску државу, промена чиновника и страст за свнм оним што је иноземно, довело је у Рим повећи број иноземних раденпка а римске пак одвело у туђинштпну. Као год што су четврти града Рима нренуњене биле грчким вештацима, тако су исто и римски вештаци развили свој запат на обалама Ннла, Ибра и Рајне. Галскп обућарп, Египатски ткачи, Шпански оружници, Коринтскп лончари населише се у столици света, а тако исто у Александрији, Коринту и Е<1>есу, те се тако север и југ, запад п исток сретају и додирују у области заната. Премда стари свет тим путем ннје могао учинити горостасног напретка као хришћанство, ипак је створио за себе нанредак обилатији у занату, којн је додиривао најудаљеније крајеве, из којих је пренашао и носио савршенство заната. Такове занатлије доселивши се из других крајева ступише у ближи одпошај са својим ту рођеним друговима по занату и тај сутицај створпо је међупародну занатлијску републику, којој је била цељ: опште интересе заната чуватн и бранити. 0 том удружењу остали су силни списи. Ти одношаји створили су у занатлији наду на лепшу будућност, ти су га одношаји утишавали према оној ненраведности, коју је он у свету уживао. И хришћанске занатлије по примеру старозаветних занатлија радили су занат узајамним одношајем, који мора ностојати међу занатлијама једнога рада. Они су долазилн тиме у додир са незнабошцима, којнма и служише занатом својим, јер су се многи хришћани занимали таким занатом, који није истина нротиван хришћанству, али врло мало или баш никако није био нуждан његовим једноверцима; тај одпошај узајамни био је већ оправдан н ради савршенства заната, јер би у про-