Српски сион

Б р . 45.

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 731.

тивном случају занат у рукама хришћанским остао на писком ступњу. У самој ствари видпмо, да је тај одношај н хришћапске заиатлије растурио ио делом свету радећи и усавршујућн се у свом занату. Тако видимо Акилу ћилимара и жену му Прискилу како путују но свету. Указ нмператора Клавдија иза гнао их је из Рима. (Дела ап. 18. 2.) Они тада прелазе у Коринт. После по године са ан. Павлом иду у малу Азију п Е фсс (I. посл. Кор. 16. 19), за тим онет за неко време враћају се на запад у Рнм (Рим. 16. 3.); доцннје их опет налазимо по ново на Истоку. (II. Тимот. 4. 19.) Више доказа о томе имамо од старих цртежа и надгробних споменика, који јасно доказују, како су се хрншћанске занатлије палазиле у живом узајамном одношају са истоком и западом. Н>пх се могло наћи на већим нутевима, на свратиштима где су се састајали са незнабошцима Ми нисмо таковп, говори Тертулпјан, да се одрпчемо живота и да живимо ио шумама, него с вама заједпо пловнмо по мору водећи трговину. Тај путнички живот хришћана нредстав љао се бољи, иријатнији и лакши неголи незнабошкп тиме, што је за њих земља и народност била од Мање важности, дочнм је незнабожац занатлија више нолагао важност па своју народност и отаџбину него ли на занат. За хришћане се говори : „Свака туђа земља за њих је отаџбина, а свака отаџбина за њих је туђа земља." (Посл. Дпогнету 5 гл. 5 ст.) По томе је Арнје у несмама својим и опевао таке занатлије, који путују, и узвишавао је таки поступак хришћана као боље и угодније средство за распростирање и усавршавање заната. Хришћанске занатлије не туђећи се а живећи у узајамном одношају са незнабожачким друговима по занату, имали су прилике откривати и ширити науку Христову тако, да се они могу с правом назвати мисионари цркве хришћанске. Један раденик у рудокопњи носио је у срцу своме Бога зришћанског, који је непознат био другим раденицима. На брзо је он открио свога Бога и створио општину једноверних од тих раденика, који

су се скупљали у једном запуштеном дому радн богослужења. (1,еб аззоааиопз геПспеибез сћег 1ез Сгесз, Париз 1873.) То ннје могао ироизвести незнабожац, у чијем срцу није бнло слово Божије, то је могао учи штн хришћанин, кога је крепила тврда вера и нада. Хрпшћански занатлија нашавшн се у друштву, на путу или у раду са својим друговима но зана ту, иије могао издржати а да не открије своје срце оним, чпме је препуњено било, и је ли се заиста састао ма где, то је он исноведио своју узвишену веру. То нам јасно доказује та околност, што је у оним крајевима, где су хришћанске оиштине највшпе устројене бнле, да је тамо и занат био у највећем свом развитку. Коринт Александрија, Рим цвета ју са занатом, али уноредо са занатом шири се п црква Хрнстова мпсионарством занатлија. Колико је са заиатом распрострањепо царство Божије, указује јасно ап. Павле. Он је обишао свет са јеванђелском нроповеди пролазио од Сирпје до границе запада непрестано радећн свој занат и као раденик занатлијски огишао је у Коринт у кућу Акиле и Прискиле и служећи им са радом руку својих огкрио им је уједно и тајну милосрђа Божија. (Дела апост. 18. гл. 3 ст.) У Солуиу где је био изложен раду телесном и дању и ноћу, угврдио је друге у истини Јеванђелској. (I. посл. Сол. 2. гл. 9 ст ) Тако се исто и у Ефесу старао да иридобије себи раденике али уједно и душу им за царство небесно. Његовим примером ишли су и други. У време Диоклитијана на мраморној императорској налати у Панонији раде четир хришћанска вајара. Ревност њихова према вери била је тако велика, да су палату са хришћанским символима израдили. (Ас1а Оиа1иог Согопа1гит.) Тим су нобудили и друге и задобили су себи много једномишљеника. Незнабошци су пребацпвали хрпшћанима, што су се као нросги људи усуђивали размишљати о божанству, но хришћанство им је одговарало : да хрншћански занатлија боље и праведније размишља о Богу неголи не-