Српски сион

С тр . 732.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 45.

знабошки најзнаменитији философи . (Терт. Аподог. 46 гд.) Остаје нам јогн казати неколико речи о техничком знању старих хрншћанских занатлија. Рад њнхов, колико је донрео до нас, показује, да су занатлије старе цркве према вештини били на једном стунњу са занатлијама незнабошким, само с том разликом, што су незнабошци са раскошом блистали, дочим су хришћани вршили свој носао, да достојно одговори оном предмету којега раде. Но с друге стране имамо Факат, да се занат хришћанским рукама у III. и IV. веку развио и да је довео до вештачког савршенства стари технички створ, као: пропзводе златнпх стакала. То су биле Флаше и чаше са сликама, које су израђене са златннм жицама. Многе такове ствари остиле су до данашњих времена. Техника хришћанских занатлија огледа се највпше у устројењу подземпих гроб ница, у којима је било мноштво подзем-

них галерија. У дубинп земље и међу стенама устројили су читав свет подземних галерија, које су кроз широке ходнике имале н своју вентилацију. На нослетку наноменућемо, да су хришћанске занатлије самосталним производима, као у предметима домаћих ствари свагда давали и у том снољњем облнку израз духа Јеванђелског, које нам доказује, да је и хришћанство дало моћни имнулс савршенству заната. * ❖ ❖ Када прелистамо и проучпмо тај историјски поглед на старе хришћанске занатлије, видпмо, да су они са занатом стекли признање и уважење. Презрење и ропски ланац они су раскинули без борбе п револуције, они су победили не утицајем у борби политичној, не оружјем, већ савршенством свога заната, који тражи и палата и колеба а поред тога су и проширили Јеванђелску реч дуж свију крајева овога света.

Б Е Л Е Ш К Е. — (Освећење ^анвстира ђипше.) Пишу нам из околиде манастира Кувеждина: „Штовани

гоеподине уредниче

I _

Држао сам да ће се

вештије неро наћи, које ће освећење храма филијалног манастира Ћиаше описати; ал' пошто се до данас ни једно не нађе, то ћу ја, у колико сам у стању, исто у кратко огшсати — а то ћу учинити, тим више, што би грехота 4 била, да се исто у заборав стави. Дана 22. септембра о. г. забрујаше на манасгирском храму звона, дајући срнском околном народу на знање, да се освећује храм Св. Николе манастира Ђипше, који је толико дуго времена тако рећи у рушевини био. Храм тај опет се дигао у својој лепоти, да се побожни српски народ може у њему Богу помолити и сетити се своје старе славе. Сав околни народ знао и чуо је, да се нагала вредна, честита и достојна рука, која ће исти храм из иепела и рушевина опет на висину свога сјаја подићи, и којој ће околни српски народ вечито благодаран бити, — ал' није зацело знао, када ће освећење храма бити.

„Честити и достојни, те општељубљени игуман манастира Кувеждина г Генадије ЛоиовиЛ, како је за настојатеља ман. Кувеждина именован и потврђен био, одмах је увидео, да храм св. Николе — у данашњем стању — служи на срамоту како бившим настојатељима, који се не заузеше за исти — тако и српском народу, те је игуман настојао да се исти из рушевина својих подигне и на дику целом свету буде. Што је мислио и желио, то је и учинио. — На дан освећења скупио се је силан број нашег народа, а међу истим и многа интелигенција, које позвата, које из сопствене побуде дође, да се Богу за спас своје душе помоли и порадује, што се је вредна и честита душа нашла, која није могла допустити, да се овај храм на срамоту наше вероисповгсти руглу ода. Између многе интелигенције беше ту и кр. кот. предстојник илочког котара г. Плата Михајловић, који је исту славу својим нрисуством увеличао. — Прва здравица при ручку беше наздрављена од домаћина г. игумана Његовом Величанству нашему цару и краљу, као и узвишеном њего-