Српски сион

Стр. 6.

за еад — 1 само у црквено-просветном правцу кретати. Поље дакле, на коме наш народ напредоватн може, то је: црква и школа. Нај јачн наш град, који нас чува од туђинскнх нанадаја и шкодљивих снољашњих утицаја, град у коме се ми најслободније можемо кретати и наше тежље у корист цркве школе и народа остваривати — то је наша црквено-народна автоиомија, којој је станац камен и најчвршћа оенОва: св. нагиа црква иравославна. Ми даиас немамо већега блага, тврђега града, ни сигурнијег пристаништа тежњама својима, но што нам је црква наша православна. Све што имамо и што нам је мило и драго, а иарочито, два највећа блага наша : вера и народиост наша — најбоље су нам под црквеним кровом осигуране. Што је нод црквеним кровом, или што се на цркву наслонило, то нам је и било и биће нам иајбоље сачувано. Свашта иам се може насиљем одузети н отети, али иам нико никад не може у светилиште цркве нравославне продрети. То иико никад ие ће и пе може, јер га нречи елобода савести и слобода вероисповести, које цео просвећени свет као светиње реснектује, а нарочито се морају да респектују у тако многовериој и разнонародној држави, као што је наша. А кад је то 'у истини тако, кад нам је црква од свега опог, што имамо, иајсигуриија, кад нам је она најтврћи град наш, онда гледајМо, да у тај најсигу])нији град, иод кров те најчвршће зграде опстаика иашег сместимо и поређамо све, што нам је мило и драгО, све, што ттам служи за услове опстанка и развијања нашег — све што хоћемо да сачувамо. Нарочито Џколу нашу не треба да оставимо усамљену, већ је треба да ставимо под окриље и у заштиту цркве нам нравославне. Јер црква нам је мајка школииа — а школа иам ,је ће]жа црквина. Нигде школа не ће н не мг)н;е наћи бо.ље ' заштите и више л.убави, но што ће наћи под окри.кем и на топлим недрима матере цркве. На и сам оистанак наше школе и то оне ираве „српске вероисповедне школе", најбоље је осигураи, кад је школа. на цркву насдоњена. 1>ез.. наслона на цркву, школа може јаКО да бслаби, може да не буде српско-

Б р. 1.

народна, може да не буде вероисповедиа и православна, — а кад није ии народна, пи православна, онда је за нас са свим изгубљена. Па шта нам онда остаје, ако и школу изгубимо! ? Може ли црква без потпоре школине нанредовати? Може ли јеванђелеко семе илодом уродити, ако се ееје по трњу и камеп>у V Може ли црква у срца људска нобожност и врлиие засађивати, ако јој ттткола. није у млађаним детињским грудима згодно земљиште нриуготовила?! Не! Црква без школе не може своме задатку одговарати. Срп. нравославна црква не мо;ке се без сри. тт])ав. вероисиоведне школеразвијати. Православиа вера, а с њоме и народиост српска не може напредовати, ако јој ие помаже школа срп. православна. А н с друге стране: срп. ирав. вероисиоведна нткола не може без срп. прав. цркве иоетојати — не може без цркве своме вероисаоведном значају и задатку одговарати, не може без вере своје верске дужности свршавати — ие може без иравославља нн сричком духу служити. За то, ако ичија, али наша црква и школа морају бити загр.љене, морају се донуњавати и иомагати, морају једној заједиичкој цељи тежити јер тек тако могу општем иародном црквеноиросветном напретку усненшо нослужити. Рекосмо у иочетку, да ми нри данашњим нашим нриликама, нарочито тек у црквеио-просветном правцу напредовати можемо и да нам је црква и иткола оно поље, на коме своме народу најбоље користити и највише добра чинити можемо. И када о ствари добро размислимо, наћићемо, да та ноља иису тако узана м тескобна, да не би могли на њима своме народу са свим доста користити. Мн бисмо шта више рекли, да би сложна, успешна и благословена радња на нољу цркве н иросвете народне, наш српски иарод са свим лепо унаиредити могла, Али да се и на тим нољима са свим сигурно кретати можемо, да се иа том наптем земљишту еа свим одомаћимо, да у миру и спокојству нрионути можемо ревноме раду у корист цркве и просвете народне, да не нрезамо, да ће нам воћку, коју смо својим трудом на своме земљишту засадили и однеговали, злоковарни какав сусед насилно

„СРПСКИ СПОН."