Српски сион

Б р. 2.

житп, да с-е од државе иотпомогпе добро н иаиредак наш Јсао органа једног у организму дригавном. То можемо очекивати н у име нркве наше, а на рачун: „одношаја . . . оне тесне свеуе међу државом и црквом т. ј. уаајамног потпомагаља п узајамног доиуњаваља у ономе, чега једна и друга ио евојетву своме нема у еебн, и чнме не мо;ке да расио.таже, а ради једне онште цел>и", п ради „хармоније међу црквеном н државном влашћу, која само добро доноси'- 1 . На послетку свештенство, као таково, оправдано може ту номоћ очекивати од државнпх влада, а на рачун својпх услуга, које као таково чинн и државним властима својнм канцеларијеким радом, н држави евојим моралним утицајем и деловаљем у народу п друштву. Рециироцптет у свакоме случају дакле аахтсва, да владе дозволе законом ујемчену дужност општ. ноглаварстава одпосно нолитнчких области у иогледу укупљаља парохијала. А из свега наведеног излазн јасно као дап, да владе немају разлога то недозволитп, а да пмају и сувише разлога, да то баш дозволе п иа то приетану. И ми се чврсто надамо, да ће прпстати. А кад владе то учине, онда престаје н бојазан за Фондове, одиосно њпховог зајма „дотац. благајни." Рештанција иарохијала велика и све већа, могла би бнти само онда, кад не би црквеие онштине са раснорезом бпле тачне нлн кад не бн управа „дот. благајне" за времена тражила лека протпв евентуалне немарностн ошнт. поглаварстава. Ово вал>да тек не ће бити. А п нсмарност у нркв. општинама ће престати, кад свештенпцп буду председницн цркв. ошнтпиа. ирема којима ће ее у случају немара успешно моћп дпсцпплппарно поступати, алп који Јхе већ у

шткт шш И з : „1ј.' т Ј п10п СћгеИеппе ■С^обисмо већ једном ту разглашену окруллшцу, о којој се већ од три годиие овамо говорило, п коју су очекивалн као божанствеип луч, којн се из пане излива, а којп је ие само непогрешиви глас божпјп, него и велнки научењак, велики философ , велики богоелов, шта впше, п великп

свом ннтересу са распорезом парохијала бити тачни н уредни. ФонШви бн међу тим за евоју иеиомоћ п зајам, којег би чпнили „мптроп. дот. благајни", добнјалп за узајмл.енн новац онпх б°/ 0 камата, којн бн се узималн од задоцњених уилата парохијала, а који бн ее у нсказима општ. иоглаварстава заеебно нсказивали п рачупали. II на иоелетку, кад п тако често ле;кп хпл.адама новца у благајнн Фондова неплодно, зар је онда нека жртва употребитп тај новац и с ннтересом новчаним и опште народно-црквеним '? Па зар евештенетво нема п ирава у тако ошнтој и крупној цељи на услугу клирнкалног п неприкосновеног Фонда? А зар је јерархијеком Фонду н друга која цел>, а не дотацијоне нрпроде? И кад све ово рекосмо, п кад све то стојн, онда молимо свакога, ко има разлога да буде против устаиове „мнтронолптске благајне за дотацију иарохијског свештенства у мнтрополији", молимо, да нам тај разлог каже. А ми ћемо се разлогу поклоннтп, ако ее иод крнтиком одржи. Такви разлози н треба да у овој ствари одлуче. Прелажење преко овога „прнлога" ћутањем, сматраћемо опако, какво само п може бпти, а то је — нерасположењем нрема свештснству. Завршујемо овај члаиак увереи>ем, да је установа предложене „дот. благајие" једино кадра саранити досадању неуредност, а ожпвити п осигурати свештеиству уредиост примања месечне плате. Коме лежн на ерцу тауредност, ко љу прпзнаје иотребном, нршшаћеиотребуи предложенеблагајнс. То је наше најдубље п најчвршКе уверење. Ал' ипак за то бољем ћемо ее — поклонитн, јер ће иам то налагатн морал, днктирати родол.убље. Б о шк о.

л а млшш мтшг. " СА ФРАИЦУСКОГ нревео . . . рић. нееппк, чпје би мале латинске несмице н саме Хорацијеве нотамннле. Пиемо хтели чекати Француекп превод, да увидимо тај Фамозни спис; ми емо га чптали у оној ужасној латпнштиии, која је званпчнн језпк рпмске курије, п на коме се може нагомилатн сијасет речи, а да се ништа не каже. Ваљда, да бн упозорио читаоце, напа је дао