Српски сион

Б Р. 2.

Стг. 25.

п;1- автономија помоки? Плп пијс лп мо;кда 6ал1 сама автономија у неку руку крива, што је нонекој црквеној општшш дошао ;кивот у подгрлан ! '■ Може ли најагилнпја п пајодушевљенија иоглавииа НЈЖве, могу .III еиискон и епархијске власти једино личцом својом радњом п моралшш уиливом, ц:!лечити од болестг?, или истрћи из немара и .лгртвила толике болесне, немарне и иолумртве џаше н]жвене ошптиие! V Има ли, или у опште и може ли бити тога сабора, који би могао наћи лека за све болести — и мелема за све ране, које тело нашег народиог живота у основи разједају V Не — ^емој мо се заваравати н пнкојпм таштим падама тешити. Немојмо очекивати. да ће нас ново автономпо устројство —ч^ми п најбоље удешено било само по с^би усрећити. Немојмо тражити једино од узвишене нрквеие иоглавице, од еиископа и автоиомпих власти — да нам цркву, школу и иарод само они од ироиасти чувају. Ако пам добро иарода заиста па срцу лежи, ако нам је црква, школа и просвета народиа оми.всиа, ак'0 се још можемо загренати и одушевљавати за општи нрквенопросветни наиредак свога народа — оида н])е свега гледајмо, да у ■и.рквеним оџштинама ноложимо здрав и јак темел. целокупном напретку народном. Загрејмо духом наиретка нагае цркв. оаштине иа Ие нам и ј /жва, школа н народ на мах и у хџлини иочети наиредовати Створимо реда у нркв. отпнтпнама, па ће уредна и светла бити и цела автоиомна кућа наша. Љу-

оимо ц]жву, иегујемо школу, (»азшуајмо побожност, шпрнмо просвету у нрквеиим оиштинама — па онда знајмо, да смо положили најчвршћи темељ општем народиом онстанку и напретку. Ако нам је гнусна н одвратна неедога и растројство у целом народу, покушајмо да пајпре у своме кругу, у својој ц]жв. оиштиип истребимо п затремо то демонско семе неслоге и растројства, иа ћемо видети, да ће с тим заједио и у целоме народу неелоге нестатн. Да с-е нак унутрашњи нрквено-оиштниски одношаји консолидују, да б])од црквенооиштинског живота пође сигуриим путем нанретка, да ее религнозио-моралпи и д]>уштвепи, културно-проеветни и материјални живот нрквених оиштина развије, то зависн највише од самих црквених оиштина а иоглавито од оних Фактора, који неаосредно уира-вљају животом и судбом црквеинх општипа. Сио.вашњи Факто ])и, који носредно утичу на жнвот н развитак цркв. оиштина, каоокр. протоиресвитери, еиархијске и митрополијске власти, са енискоиима п митрополитом иа челу, иа и сам пркв. нар. сабор, не могу ии норед најбол.е во.ве унаиредитп паше п]»кв. општине, ако су оне саме апатичне и пемарие према своме сопетвеном напретку и развитку. Д1 жвепе ошптине треба ирво своје дужности тачно и верно да псиуне — иа тек онда могу е нравом очекивати, да и надлежпе пм власти и випш автоиомии о])гаии сврје снепифичне дужности тачио н савесно испуњују. 0 дуншостп.ма н једпих н других — гово])нћемо нодробнпје у будућим чланнима. С. III. Н.

а Ои благајна индавала сваког 2Г)..дана у меЛт ■ сецу, н слала диЈецеиалннм админнстратнвним одборима своту за дотнчну дијецезу, а »дмнннстратнвнн одборн подручннм нротопрсзвнтерским зван>има своту за дотичне протопрезвптерате нотребну, на нодмнрење месечне нлате нодручног парохијског свештенства, које бн ту месечну илату од иротонрезвитерских звања уз иро-

(Свршетак.) нмсану п Г)м.1,еговану мрнунанмцу енаког меееца ушшред,('на ако друкче иије и робкчранОојнримало. Ово је, но нашем мпшл.ењу, једини начин, да се уредноет нримања месечне нлате евештенству обезбеди. Сад 1|Смо нрећи на начнн, којим би се установа те дотацнјоне благајне реализовати н но којем бн Фунгнратп могла. Пре свега је нотребан нрорачун годншњег издатка те дотацијоне благајне за целу мнтро-