Српски сион

Стр. 46.

Онн хоће породичнп посед, којп бн бпо гаранцпја :!а н,пх п њмхове породпце устаростп нли немоћн. Долазећн на практпчно пнтаље, папа тнрдп, да га, оенм цркве, нико не може репштп. Црква бн могла еве учннпти. Па зашто црква није пншта учпнпла, оснм зборова п некорисних говора, где су говорнпци непреетано повторавалн једно те исто? Црква мол;е еебн иривући милијоне н мплнјоне. За што нпје тпме кориетила раденицима? У место, да нм притече у иомоћ, она нх свакојаким средствима употребљава у евоју корпст. Преузносећи цркву, њену науку и њена социјелна дела, папа је изнео једну теорпју, против које мора протестоватн сваки онај, којн позиаје папску цркву. једна од доктрина, коју напа, иошто ее нахвалио своје пркве, изиоси, јесте та, да је на овоме свету једнакост немогућа, ида сусви људи, услед првобитног греха, осуђени на најтеже послове, које морају трпељиво сносити. На што, дакле, иокретати социјално питање? Решење, које се намеће, састоји се у томе, да је иа овоме свету све у најбо.вем реду. На ову ее доктрпну своди Фамозна енциклика Леона XIII. Остало није пншта друго, до лп завеса, коју иревлачп преко свију оеталпх пнтања. Она раздел.ује човечанство на два разреда: на нпжп, да радн, п на вишп, да плаћа раденицима за њихов посао. Та су два разреда, велп папа, ну;кна; они треба да живе у леиој елози. Да се та слога успостави, мора релнгнја да се умеша. Еако? Она еапетује раденнцима, да много раде, а да не нзискују еувише; оиа учп богаташе, да не буду

неправеднп, да прнлагоде посао снази онпх, којп раде, н да томе саразмерно плаћају. Ове је то доста нејаено. Г.апг то_га радп су п нокренуте соцпјалптпчке расправе, а да се то репш, наиа предлаже само обпчие и нразне Фразе. Овакн тумачн религију на свој начин. У паиској црквп нестало је великих, хришћанских доктрнна; на њихово место стуиио јс наганнзам п безброј празноверица, које одбнјају од рслигије све ннтелнгентне л.уде. Г>адава се, дакле, папа нознва на хрпшћанеке доктрине. Папа велн, да ногледом на вечни, будући жпвот нн богаташп ни сиромасп не могу иолагати толике важности на земал.екн живот. Ова теорпја не може нматп усиеха. Човечанство има и свој земаљскн живот, пак се о њему и брине. У том интању нема беемртност ннкаква иосла. Богаташи ужпвају п више, него што би требало; сиромаси немају доста за живот, а велики број између њпх умире и од г.тади. Треба, дакле, успоставити равнотежу, и у том се састоји цело социјално питање. Казати спромаху, којп умире од глади, да Ке бити награђен на ономе свету, значп ругати му се. Не ради се ту о будућем, него о садањем животу; па тај садањи живот треба поправнтн онима, који га не могу да уживају. Лако је говорити о будућем животу у дивиој ватиканској палати, где су милијони иагомилапи, и где инко не трни никакве оекудице; али је друкчпје у енромашној колеби, где ннгде пишта иема, ,па пн самога хлеба. Тешити еиромаха будуКпм жпвотом, за њега је врло слаба утеха. (Свршиће 09.)

II — (Годишњи парастос блаженоупок. Епископу Вачком Ваеилијану.) V прошлу суботу, 11. ('2;>.) јануара о. г. одржан је у Новом Саду у ев. Т>урђевској саборној црквн свечан годпшн.и иараетос пок. Еинскоиу 1 >ачком Василпјану Петровнћу. Параетос је прнредила преч. епархијска копсисторија бачка, а одслужно га је преоевећенп еиископ горњо-карловачкп г. Михаило Грујић уз помоћ 12 свештеннка монашког и световног реда. На иарастосу је прпсуетвовала п П>етова -Оветост, иреузв. г. Патријарх Срнеки Георгије.

Параетос је одржан свечано н величанствепо уз вапредно велико учешће народа, који је саборну цркву дупком напунио. Поеле нараетоеа уобичајеним начином прелпвен је гроб блажепоупок. Епископа Васплијана. — (Прослава св. Саве у Новоме Саду.) Овогодишњи празиик првог ериског проеветптел.а п учнтрља ирослављен је торжанствено и одушевл.ено широм целог срн. прав. света, а нарочито је евечано прославл.ен тај великн нразнпк у Новоме Саду. Прослава св. Саве у Пов. Саду знаменпта