Српски сион

Стр. 90.

(сћ которнхЂ она и на елашшскш наг.пп, нервоначал1»но бнла нереведена МееодгсмЂ н КирилломЋ, Енисконами Моравскими и учитетнми Славннскими вт. 9. в'1'.к'Е) сего слова „н /пококмо" не бнло (см. Требникт. наданнни Гоаромт, и вт. Биб.потетгћ Отцевт. том. 2. Литург. Златоуст.); то н вт. нашу службу его не нриннто; во времн иснрав.'нчпн киигт. н])и Ликоп г 1'. 11ат])!арх1', оно ие внесено и до пкпгћ его иЈћтт."; — из које се јасно види, да у нашим Службеницима за то нема речи „н лгобовјт", што их нри нревађању Златоустове литургије на словенскн језик не нађоше у ста]>ом грчком тексту св. словенскн апостоли г 1гирило и Методије, чији је иревод свима да.т.нм словенским Службеницнма за образац служно. Излази дакле, да су речи: „*«> ауалтј?« — ушле у грчки текст Златоустове литургије после IX. века и да су узете из литургије, која се пршшсује Аностолу Јакову, брату Господњу; а у словенски текст нису унесене нн при строгом ирегледашу п ноправљању руских прквеннх кн.нга н]ш ]>уском натријарху Ннкону у XVII. веку, када је рускн Служебпик гга 17 места ггонрављен био. (Начерт. церк. истор. Ииок. Отд. II. стр. 278.) Но сада се норађају ова ннтан.а: 1.) ако Јга основу веродостојних доказа стоји, да се у оигнте у старим грчким списима Златоустове литургије до IX. века нису иалазиле на поменутом месту речи: ауакг^ — „и пимлокјго", — еда ли су те речи у томе

Б Р. б.

времену случајно гг]нг преггнсивап.у из грчког текста изостав.т.егге или нх је баш сам св. Јован Златоуст изоставио? 2.) Има ли автентична писмепа доказа, када су се први иут у грчком тексту Златоустове литургије речи „%а: ауат пј ;" иашле? Ми и сами иризнајемо, да су ово такова нггтагг.а, на која наши свсштеници због оскудице у овоодносним стручним изворима не могу лако одговорити; но ми их заједно са овом работом изнесмо у ггади: да ће се ипак може бити у кога од нагних свештеника или богословских стручњака, којима овај лист до руку долази, — ггаћи или самих извора, или барем уиутства на такове изворе, који би како нрави ностанак ггавсдених разлика између грчког и нангег С.тужбеника, тако и нитања, која са тим нредметом у геиетичкој вези стоје, — гггто бол.е расветлити могли.*) Један Свештеник *) Главни иовод усл»зд чега ову ствар на јавност ивнесмо, дчде нам једчн обрабовани грчки свештеник, својим ириговором: да литургијски текст у нашем Службенику није веран старим грчким оригиналима, са којих је словенски текст преведен; — а кога се — ио његову уверавању — грчка црква тачно придржавала; те по томе да је грчки Службеник не само древним подлиницима вернији него и правилнији и потиунији од нашег. По себи се разуме, да је међу осталим његовим наводима снажан нагласак ударен на важност литургије св. Јакова братаГосподња и на особито иоштовање, с којим се св. Јован Златоусти у најважнијим моментима према њој односио; као и на ону појмљиву догмггично-моралну важност речи: „и лк>бов1к> и , коју оне имлју на{»очито при позиву верних да ксв. причешћу гриступе.

„СРПСКИ СИОН."

I ЗАПИСНИК КРШТЕНИХ

ЈЈ^ пште нравило ири пресу1 )Ивању питања о законитостгг или иезаконитости некојега детета гласи: „Ра1ег г<1 еб(, (јггеги ппрНас (1етои81гап(" — пгто на просто значи: отац је детету онај — ко је законити сунруг матери детнњој, или: ко је материн (законити) супруг, тај је и (зако-

ггнти) отац детету. Но томе, свако је оно дете законито и има се као законито у матр. заггнсннк увести — којему је мати законита супруга некога човека. Од овога се правила изузимају само она деца, која су рођепа на шест месеца раније, нре нравилно закл.ученог брака. Такова деца — као што смо у пређашњем чланку наноменули —