Српски сион

бр. 0.

,СРПСКИ СИОН."

Стр. 87.

Уверавајући те о то.ме. расправљајући шггап.е о већ постојећим „еиархнјским," па и „окружиим проноведницпма," ја ћу се, мили читаоче, придржаватн речи и дела угледних и нрнпознатих раденика па иол.у нрквепе књнжевноетн; анмеио прпдржаваћу се и доказе приводити из „Православпог прквеног права" данас нреосвећеног Еппскопа уадареког, г. Д])а Нпкоднма Милаша, иадатог год. 1890.,; аа тим „Из настиреке носланице једног православног епискоћа снештенству своје енархије," коју је „но ]»уском у кратко извео" и у „Хришћанском Весиику" од год. 1883. јавностп иредао иски брат „13." Наравио, да ћу овде и онде, где то буде нотреба захтевала, а згода донуштала, приводити п речи св. нисма, као нрвог, најглавнијег п пајважнијег иравила и мерила, на које се н ја ослонпти, а коме и ти веровати можеш и хоћеш. У чланку своме „0 е п а р х и ј с к н м п ]) о и о в е д и и ц и м а" трудно сам се, да те, драги чптаоче, о излишиости, иекорисности, шта више шкодлшвости „устаиове" иеких нарочитих „епархијских проповедника" уверим; јесам лн и колико сам у то.ме успео — чуо си и видео. У том чланку своме рекао сам само, да је „нрва и најглавнија дуншост свештеничка: ноука, ироновед — „„жива реч""; као и то, да „ту дужност своју има свештенство обављати пајтачније и најсавесннје" — и ту тврдњу своју, осим са онде приведеним речима св. писма, иичим другим доказивао нисам. Још сам се мање обазирао и доказиватн хтео то : да ли свештенетво може ту прву и најиречу дужност своју вршити. А најмање и по готову ннкако нисам у обзир узимао и опровргавати хтео опе узроке, које је г. Јеремић у чланку своме „Епархијскп проповедници" навео, да докаже, да свештенетво не може, илп бар ие може тачно н иотпуно вршити дужности „живе речи." Ових пак редака — то је цел» п задаћа.

и 9«

Дакле: је ли нроиовед, иоука — „жива реч" дужност свештеничка, односно свештеника-пароха; другпм речима: мора ли свештеник-нарох учити, ироиоведати, служити се „живом речиУ" §"У 100-том „Прав. цркв. права"

казује се н наводп „Службена дјелатност иароха." Ту се иаводи, да нзмеђу другога: „у непосредну душестаратељску службу пароха спада: 1.) да проновпједа евагда у цркви, а нарочито иедјел.ом и празником, и да за ово бира мјеста из св. ииема, руководећн се у томе само и искључиво учењем цркве Вршење учитељске службе у нарохији строго се иалаже иароху; пренебрегне ли овим, нодвргава се одлучењу, а ако остане уиораи у томе, подвргава се свргнућу са свештеничкога чина." (Стр. 385—386.) Ово је јасно! Но сад настаје питање: може ли свештеиик-иарбх „вришти учитељску служб"у може лп „проповиједати свагда у цркви ЈЗећ из тога, што ее свештеиику-пароху „строго палаже вршење учитељске службе;" што је „пепосредиа душестаратељска служба парохова цроиовпједати свагда у цркви а нарочито недјељом ииразником:" закључити морамо, да — може. Та јест! Али „ироповедање је вештииа. За вештпиу иије свако рођен. Нн за нроповедништво" — вели г. Јеремић. Па боме потв])1,ује. ее то и самим св. писмом: „А имамо различите дарове по б.тагодати која иам је дана" (Рнм. 12. 6.), „и једне дакле ностави Бог у цркви ирво Апостоле, друго пророке, треће учитеље." (I. Кор. 12., 28.) Дакле: нису „сви апостоли," нису „сви пророци," нису „сви учитељи." (I. Кор. 12., 29.) Не! „Различити су дарови." (I. Кор. 12., 4.) Елем: не могу сви „вршити учите .ЂСке службе," ие може сваки свештеинкпа]»ох „проповиједати у цркви недјељом н празником!" Је ли тако? Чули смо да — није! Па шта је онда?! Чекај да те нешто запитам! Шта тп разумеш иод „учптељском службом," нод „ироповедањем"? „Вештину"? То, да свештеник-на])ох мора сам састављати ироповедн? Да свештеникове нроиоведи морају бити — тако звана — „академска нривјетствија?" Да свештеник својом проповеђу мора задивљавати, очаравати, заносити? То зар ? Е онда имаш право! Та и та-