Српски сион

Стр. 88.

„СРПСКИ СИОН."

бр. 6.

кова проповед свакако је — вештина. Ваистину: „за вештину није свако рођен"! Но разуме ;ш се то нод „учитељском сдужбом"? Је ли то „нроноведање"? Искати нешто од оиога, који то иема, и нрема томе дати не може; захтевати од некога, да учипи нешто, што надмаша његове с-иле: то не само да је смешно, него је то управо неразумно! Не! Знамо и • унати морамо, да су н код свештеника „ралличити дарови": не зна, не може сваки свештеник-парох нисати и састављаТи такове изврсне, узвишене ироповеди. г Гу и такову „учитељску службу" ие може, није у стању еваки свештеник-парох „вршити"! Па кад се крај свег тога: „вршење учитељске службе у нарохији строго налаже пароху"; кад је „неносредна служба парохова: проновиједати свагда у цркви" — то нам се оида само по себи каже: да се друго нешто има разумети под „учитељском службом", да је „проповедање" — не „вештина", за коју није „сваки рођен", него друго нешто. II доиста! „ Јер Христос не посла мене да крстим, него да проповнједалг јеванђеље, не премудријем ријечима, да не изгуби силу крст Христов. И ја дошавпш к вама, браћо, не дођох с високом ријечи или иремудрости, да вам јављам сведочанство Божје. И ријеч моја и иоучење моје не бијаше у надговорљнвијем ријечима људске премудрости,

него у доказивању Духа п силе". (I. Ко]». 1. 17. и 2., 1. и 4). Ето дакле, шта се нма разумети нод „учитељском службом", под „проповедничком дужношћу"! Чусмо дакле, како ваља: „нроповиједати јеваиђеље"; како треба „.јавл.атп сведочанство Божје"; какова има бити „ријеч и иоучење" свештениково! Није пужно свештеннку у својој н]»оноведи и ноуци изиосити и казивати „високе ријечи", служити се „надговорљивијем ријечима људске нремудрости". Не треба да се стиди свештеник-парох баш ни најмаи.е „ако је простак у рнјечи"; нека се труди само, да такав „у разуму није" (II. Кор. 11, 6); нека му је „ријеч н поучење" но смислу и „разуму" здраво и нстиинто: св. пнсму сагласно, а то ће постнћи „руководећи се у томе — у нроновиједању само н искључнво учењем цркве". А „вршење" ове и овакове „учитељеке службе", нроповедничке дужности може се е нуним правом захтеватн од сваког свештеника-пароха, човека здравим разумом обдарена и који је осим иретходних наука још и четир године богоеловију слушао, четир годипе ее за ••„учитељеку елужбу " и проповедничку дужност припремао. „Пренебрегне ли" свештеник-парох овом н оваковом „учнтељском службом", проповедннчком дужпошћу евојом, тад му се свакако „одлучењем" иопретити — „свргнућем са с-вештеничког чнна" загрозити може. ће се) е

НЕКОЛИКЕ РШИКЕ ИЗМЕЂУ ГРЧКОГ И ЦГКБЕНО-СЛОВЕНСКОГ ТЕКСТА У ЧИНУ СБ. ЛИТУГГИЈЕ.

21. бр. „Глаеа Истине" од год. 1890. изнео је нреч. госн. и брат Гаврило Бољарић, гимназ. катихет у Сарајеву, једну умесну примедбу на погрешан превод једнога места у прквено-словенеком „Службенику", којн у „Литургнјп пређеосвећених дарова" даје сасвим други емисао дотичном месту, него што ее у грчком тексту садржи. — Па како су се у најновије

време ночела прештамиавати нова издања нашпх црквених књига, држимо, да неће бити од штете, ако упозорнмо п наше црквене властн и свештенство на још некс прпмедбе, које смо у тексту св. лптургије по нашем црквено-еловенском Службенику учинили и које кад ее са грчким текстом сравне, — изгледа, да у нашем Службенпку имаде неких недоетатака баш у врло важним моментима св. литургије; јер се текст