Српски сион

Бр. 8.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 119.

Варијацију и делектацију, одноено жељу света „за ироменом, новошћу", досљедно тежњу истога за уживањем — разуме се — морамо из нодручја, из обима цркв. проиоведништва истиснути, искључити. Многи и различни су људи; многе и различне су жеље и тежње њихове. Па да би их задовољио, морао би свештеник-проноведник бити као оно: „трска, коју ветар љуља", (Ммт. 11, 7), морао би се сваки час повијати на другу страиу, задовољавати и угађати сад овим сад оним Људима, односно њиховим жељама. Црквеио проповедништво, односно свештеник-проповедцнк мора имати у виду жеље и тежње евојих слушалаца, својих нарохијана, а то за то, да их — ако су илемените — нодржава и иодрањује, а ако су рђаве и себичне и као такове шкодљиве, да их чуиа и искорењује. Жељу и тежњу пак не ћемо искоренити тиме, ако јој повлађујемо, ако ју задовољавамо! „ Јест, човек се издовољи" — каже г. Јеремић. „С том цртом његовог духовног бића морамо рачунати као са важном тти фром у дневнику и главној књизи иагаег ]1ачуна о деловању и уснеху проповеднпштва". Та јест. — А прељуба? Чега је она плод? Па шта је? Не смем ни говорити! Што се тиче оних „прилика", које су „створиле јаз између свегатеника и народа" — на то сам приметио у прошлом чланку. Преостаје јога једап разлог, који би по суду г. Јеремића — говорио за „установу епархијских проноведника". „У некој се нарохији нојави јерес или раскол, индиФерентизам религиозни, па и сам атеизам. Дотични свештеник нроповеда, али не ностизава уснех и цељ... И ту је онда онасност, религиозно-морална развалпна. Па где је иомоћ?" Чудим се доиста, да г. Јеремић мора да шгга у том и таком случају: „Па где је помоћ?" Чудим се доиста да г. Јеремић — тај без сваког спора и поговора, одлични српски свегатепик — није тражити знао п наћи могао „помоћи" у том случају онде, где је има и наћи може; иего је ту „номоћ" тражио и нашао у „установи епархијских проповедника"!

„Па где је иомоћ?" — питаш и ти, драги читаоче. Нека на то питање одговори данашњи ерпско-православни епискон Милаш. „Епискон има ираво водити главно старање, да се очува здрава наука код свију у његовој епархији, и према томе, да отклања свако лажно учење, које се почне гаирнгп." („Прав. цркв. нраво" § 92. стр. 340—347). На ове јасне речн пмам само да нриметим, да енискои ие само „има нраво", него да му је управо прва и најнреча дужност „водити главно старање, да се очува здрава наука"; даље, да еиископ може „отклањати лажпо учење" пре свега посредством месног свештеника-пароха, иа ако свсгатеиик-парох „не ностизава усиех и цељ", тад исто има чинити нреко окружног протопресвитера; па ако и овај буде делао односно проповедао без сваког успеха, тад и сам има иодићи свој глас у о бр ану „здраве науке".

Имам јога негато да приметим. Окружни протопресвитери су — као што смо чули— „намјесници еиисконски", они вргае извесне дужности и нрава у име самога епиекопа. Па као гато је епископ прво учитељ, иа опда свештенослужитељ и пастир своје епархије, тако и окружни протопресвитери замењују свога енископа у подручиом им округу прво и поглавито у „учитељској служби". Из тога пак сљеди: да сваки окружии нротоиресвитер ваља да је вичан „учитељској служби", треба да је нроповедннк у пуном смислу речи. Стари Латинин је рекао: „Гоггаа (1а1 евее геа". Ако игде ваља у виду имати ову латинску изреку —4 али код нроноведништва свакако, ако игде Форма, облнк доирипоси значају и важности саме ствари — али код ироиоведи свакако: добра проповед треба да је не само у самој ствари, но садржшш ваљаиа и сиажиа, иего још и по Форми, ио облику лепа. Под Формом, нод обликом проповеди не ћу да разумем то: како је проповед написана, да ли „научно и красноречиво",