Српски сион

Бр. 11.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 169.

Велика је тајпа, тајна нокајања, тајна исноведн! Света је тајиа, тајна причести! А моју душу обузима туга, моје ерце хоће да пропдаче, кад припазим како по неки лакоумно долазе на исповед, недостојно и грешно ириступају св. причешћу. Долазе без покајаља, долазе без „страха божјег", само за то, да их људи виде, како су постили јелом, да људи виде, да су се исповедили и причеетили, и не помишљајући на то, да их види и „отац, којивиди тајно, а. плаћа јавно". Не тако, народе мој! Велика је тајна исиовед; света је тајна причест! Сетите ее Фарисеја и митара, кад уђоше у цркву да се моле Богу. „Фарисеј се мољаше у себи овако: Боже хвала ти, што ја нисам као остали људи: хајдуци, неправедници.... или као овај митар. Постим два пут у недељи; дајем десетак од свега што имам. А митар стајаше из далека и не шћаше ни очију подићи на иебо, него бијаше прси своје говорећи: Боже! милостив буди мени грешноме"! И Хриетос рече: „Кажем вам да овај (митар) отиде оправдан кући својој, а не онај" (фарисеј). Да, браћо, ко призна своју грешност, исповеди грехове и моли опроштај, томе ће греси бити опроштени, као и митару. Ко на исповед дође и рекне. да нема грехова, да нема шта исповедити, томе ће бити као и Фарисеју. Већ сама реч „исповед" каже ти, народе мој, да се онај, који дође на исповед, треба и да и с п о в е д и. Треба да каже све, што о себи и својим делима зна. Треба да отвори и душу и срце, па искрено, истинито, без бојазни и устручавања, да искаже све, што је починио, што му душу притискује, срце стеже и савест узнемирује, а у осећају и мисли, да је тиме починио оно, што није требао и смео да учини као хришћанин, као ближњи, као старији или млађи. Ни једно дело, које осећате на души

као грех и терет, не сме бити на исповеди затајано, прећутано — неисповеђеио. Цела душа се мора изнети пред Бога, са молитвом: „Боже! милостив буди мени г р е шн о м е"! Све мисли морају бити управљене Богу, у кајању заЈгрехове, у молитви за опроштај. Кад нолазите на исповед, ви полазите пред Бога, Јер н ако онда стојите нред свештеником, знајте, да етојите пред слугом божјим, који у руци држи крст распетога Спаситеља, који је осењеи благодаћу св. Духа и овлаштен самим Богом, да вас у име милости Сина Божјег реши грехова ваших. Знајте, да оно што свештенику своме на исповеди говорите, чује и Бог; знајте, да вас са крста гледа Христос! Па за то кад стојите на исиоведи, одбаците од себе све мисли грешне, са искреношћу и истииом отворите Богу душу, исповедите се, покајте се, молите опроштај и чућете: опраштају вам се греси ва ттти . И онда, онда тек, кад се осетите окрепљени исповешћу, оснажени покајањем, помиловани опроштајем, онда можете умивене душе, чиста срца и мирне савести ириетуиити „чаши живота", св. причешћу, и удостојити се тела и крви Исуса Христа, разапетог на Голготи, који је крв своју пролио са крста за сласење свију нае, Таква исповед раскида ланце грехова а оелобађа душу тамнице греховне. Таква причест креии душу, снажн и освећује тело. Ја ћу пазити, како ћете долазити на исновед, како ћете приступати св. причешћу. Ал' још једно знајте, мила браћо; знајте и то, да ће на вас на исповеди и причешћу погледати и око са висииа пебесних, које ће видети и оно, што .је неко хтео затајати и прећутати у души и срцу своме. Отварајте Богу душу, да вам не затвори врата спасењу; приступајте св. причешћу у покајању, — да не останетеу греху. 1892. Јован Јеремић, парох.