Српски сион

Стр. 222.

„СРПСКИ СИОН."

БР. 14.

Хрста Спаситеља нашега и светих његових, да се поклањамо с побожним осећајем увек, а сада па дан празника православија осо<жто. Нкигк во клагочестТА ссктиостк рлс-

ПрОСТрЕСА, ()аЗГОМ/Ј\К>фИ ЛЕСТк НЕЧ6СТ1А, ИКО ижлакх, проск г кфлнгцЈИ же сердца клагочестиВ11|\х Длтмк. С руског превео Григорије А. Николић.

САМОУБИСТВО СА РЕЛИГИОЗНО-МОРАЛНОГ ГЛЕДИШТА. (по РУСКОМ.) Од Саве Теодоровића, проФесора и катихете у кр. вел. реалци у Земуну.

: а би боље разјаснилп тај неприродни поступак, који се на жалост појављује п дапас у људском животу, — посмотримо узроке и најобичније побуде к истом. Историј а и искуство показују нам следеће побуде: 1.) Самоубиство је било у незнабожачких иарода врло чест и обичан нојав. Тако у време Александра великог, у Индијанаца је био закоп, да жене по смрти својих мужева одаберу или опште презрено стање удовства, или да се даду спалити на гломачи својих мужева. Г1)нн1. вгс . XIX. 33.). У северо-американских црнаца престарели људи или жене усмрћују себе већ с тога, да не буду на терет својој деци. 2.) Неки мс])У старим и новим филосоФима налазе у самоубиству неко преимућство, које су приписивали човеку као већп степен иројства његове слободе. Оии држе, да од човекове воље зависи, да свој живот сам прекрати, јер по њима, човек може радити све, што му је драго. Антонин У. вели: „Је ли ти живот тежак, благодари Богу, што те у такову животу ништа задржати не може." (8епес. (1е рголЈЈснНа с. 9, ерк! 12.) 3.) Још дрскије су гледали на самоубиство, када су му узроке тражили у моралним побудама. Тако, често истичу као повод самоубиству љубав к части. Веле, да човек, лишавајући себе живота, умире као јунак опда, када је осрамоћен, или када га околности приморавају да понизи своје морално достојанство ма каквим срамним делом. Тако се је ЈГукреција убила због ианесеног јој обешчашћења. (Б гу . III, 58.) Тако се убио млађи Катон у Утици, да не би допао у руке Цезару. (Плут. у

(Наставак) жив. Кат. гл. 69.) Но тај назор је оправдап само по спољашности. Никога не можемо присилити на нечасно и срамно дело. Свака незаслужена увреда више је постидна за виновника, него за увређенога, јер човека не срамоти казна, него сами преступ. Кад би у ствари било оправдано себе лишавати живота, у исто време, када нас други киње или муче, тада би и апостоли и мученици требали

да су се усмртили, пошто су их мучитељи понизили и оскврнили им морално њихово достојанство. Међу тим, ако узмемо да је умесно, да увреду части скидамо властитом смрћу, тада би морали то начело дозволити и деци и преступницима, јер би и они, будући кажњени ради свог иоправљања, могли сматрати за дужиост, да прекрате себи живот, нарочито с тога, да неби трпели — по њихову мишљењу — ничега неправеднога и противнога њиховој части. По томе је самоубиство из стида дело неморално по себи, с тога, што показује, да човек хоће да буде частан спољашње, по слабости; — одакле се види, да је врлина за такова човека угађање самоме себи, жртва моралнога самољубља. Тако је и самоубиство ради целомудрености моралнонеразумно, јер показује у човеку спољашњи поглед иа целомудреност. Свака врлнна као и целомудреност састоји се у развитку њенога унутарњег карактера, не гледајући на спољашњост. По томе ко се лишава живота ради целомудрености, тај својим поступком доказује, да не појми хришћанских начела. 4.) Врло често страх од ма какве велике несреће и страдања бива поводом самоубиства. Тако се је услед тога убила Т е-