Српски сион

Б р . 14.

„СРПОКИ СИОН."

С тр . 221.

„Ми чувамо сва црквена предања". гласи догмат 376 св. отаца седмог васељ. сабора Никејскога, о поштовању икона, „ми чувамо сва црквена предања, која су се, било кроз писмо, било без писма, утврдила ; а једно између такових је живонисно цртање икона, које је сугласно са историјом јеванђелске проповеди, и служи потврдом, да је Бог слово истинито, а не само привидно постао човеком, а нама је то на корист. Јер оне ствари, које једна на другу показују, очито је, да се међусобно једна са другом и доказују. Пошто је то тако, ступајући по царском путу, и следећи богоречивом учењу св. отаца наших и предању посвудне цркве (а знамо, да у њој Дух св. станује), са пуним поуздањем и марљивошћу установљујемо : на онај начин, као слика часног и животворног крста, исто тако имају се стављати у св. божјим црквама на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, по кућама и на путевима часне и св. иконе, биле оне изведене у бојама, или мозаички, или из друге какве нрикладне материје, и то иконе колико Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, толико и непорочне Владичице наше св. Богородице, часних анђела и свију светих и блажених људи; јер чим се чешће они на иконама насликани виде, тим ће ее живље код дотичних, који на њих гледају, узбудити успомена и тежња к њиховом нрототипу, целиваће их и одаваће им разборито поштовање, — али не оио пуно поклоњење, које по вери нашој припада једино божанственој природи, него ће им се одавати част на онај начин, као што се одаје слици часног крста, св. јеванђељима и осталим свештеним предметима, приносећи им иаиме тамјан и свеће, као што је то у древних побожни обичај био. При чему част, која се одаје икони, прелази на прототип њезии; и који штује икону, штује лице, које је на њој нацртано. Таким ће се начином утврдити учење св. отаца наших, то јест, предање посвудне цркве, која је од једног до другог краја света примила јеванђеље." Из овога се може видети, да оци VII. ваеељенског сабора нису из нова увели поштовање икона, него су утврдили као

догмат оно што је већ било у цркви, установљено црквено предање о сликању икона, следећи богоречивом учењу св. отаца и предању посвудне цркве, са пуним поуздањем и марљивошћу, да их гледимо; јасно је, да су се иконе мећале у св. божјим храмовима, као што се и до сада у православној цркви мећу, на онај начин, као што је слика часног и животворног крста, часне и св. иконе, изведене бојама или из друге какве материје (мозаички, извезене и т. д.), као у храмовима на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, тако и по домовима и по путевима (улицама, раекршћима, трговима), наиме иконе Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и св. Богородице, а тако часних анђела и свију светих; јасно је, да је код древних побожни обичај био, који се сачувао у православној цркви и до сада, поштовати св. иконе целивањем и смиреним поклоном, т:е пуним поклоњењем, које припада јединој божанственој природи, него поштовањем ца онај начин, као што се одаје слици часнога и животворнога крста и св. јеванђељу и осталим свештеним предметима, приносећи им тамјан и свеће. Догмат VII. васељ. сабора учи нас, да част, која се одаје икони, прелази на прототип њезин, и који штује икону, штује лице, које је на њој нацртано; што се у онима, који на икону гледе, буди. успомена и тежња к њиховом прототипу; што живописно цртање икона и проповедања јеванђелска, једно на друго показују и међусобио се једно с другим доказују; и што су својим опредељењем вере оци VII. васељ. сабора само утврдили учење св. отаца наших т. ј. предање посвудне цркве, која је од једног до другог краја света примила јеванђеље. Држите ли сами сад, да у догмату VII. васељ. сабора, тачно сачуваном и, на дан православија, сјајно спомињаном у православној цркви, — да има у њему новога и идолопоклоничкога'? Напротив, древно византијско иконоборство зар није било као бесилни покушај, да разруши цео строј православне хришћ. цркве? ПридјитЕ ж«, в-крнји, кси припаде/их клагочјстиво/мВдрши), са чистим мислима и осећајима, покллн/моцјеса честнммх нкон<шх