Српски сион

Бр. 17.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 275.

ствара Семену војску, а Тарасу новаца. Обећа им и за будуће своје услуге. Сад Семен има много војске, али нема је чиме издржавати. Тарас опет има много блага, но нема ко да му га чува. Хајде к Иванулудаку да прави новце за Семенову војску а чуваре за Тарасово благо. Али Иван неће, ма да је браћи обећао. Семенови војницн убили су човјека, Тарасовп дукати пак однијели краву једне удовице, па Иван неће више да прави војнике ни дукате. Јогунлук тај Иванов ништа не помаже. Семен и Тарас не.страдају сад ради злих дијела њихових. ЈГијепо даде један другоме што је коме требало. Подијелише Семенову војску, поднјелише Тарасово благо. Подијебраћа, и постадоше обојпца цареви, и оба — богата. У осмом дијелу приповијетке постаје и Иван-лудак царем. Добио од ђаволчета оиа три коричка, лијек од сваке болести. Једним излечи своју трбобољу, другим своје псето, а трећим једну просјакиљу. Мислио би човјек да он сад внше не можс да лијечи, али није тако. Сама п.егова појава на прагу царске куће у којој је била болесна кћи царева, доноси овој здравље. А цар отац даје му своју кћер за жену и уступа му пријесто. Девети дио приновијетке казује нам како сва три брата лијепо царују. Једино Ивану-лудаку не прија господски живот. Скине ои са себе царско одијело, остаие истина цар, али цар-тежак. И жена н.егова, иегдашња принцеза, засука рукаве. Противила се она мало том новом реду дворском, али шта ће, куд глава тамо и реп, куд муж тамо и жена. Сад је у Ивановој држави лијено. Свако се носветио физичКом раду, сви имаду што им треба, па имаду шта дати и добрим људима, кад их прилика у Иваиову државу донесе. Само умни и паметни људи одоше из Иванова царства. .Њих| тамо није требало! Ево у десетом дијелу приповијетке маторог ђавола. Његови ђаволчићи нису браћу завадили нп упронастили. Сад ће он да покуша. И брзо посла Семена у суво грожђе. Унропастп му војску. Тараса трговца стјера тако у шкрппац да поред свег свог блага нема ни шта да једе. Сав свијет доноси

му само новац, а продати му нико неће ништа. У једанаестом дијелу приповијетке мучи се матори ђаво са Иваном-лудаком. Као војвода наговори Ивана да и он заведе војску. Алн, добровољно неће нико из Иванове државе у војску. Иван дозволи ђаволу-војводи да и силом заведе војску, а кад војвода поче пријетити народу ако не пође у војску, нође народ к Ивану, иа га иита: је л' истипа да ћеш пас погубнти, ако пе иођемо у војску? Иван им одговара: Где бих ја вас убијао?! Да нисам и сам лудак, ја бих вам протумачио, како је то и шта је, а овако ие знам ни сам, каква је то ствар. Иарод се обраћа Ивану: па онда да и не идемо. Ивап пароду одвраћа: „Па ие браним; кад не ћете, а ви не ндите." Ђаво насједне, но не мирује. Оде он цару тараканском, наговори га да удари на Иванову државу. Војска цара таракаиског уђе у државу Иванову, ал' нико да им се одупре. Изашли Иванови људи иа блену у тараканске војнике, на се чуде и диве. Војсци тараканској треба хране. Ивановп људи сами јој дају што јој треба. Тако један, тако другп дап, све једно те једно: свуд се даје — нико се не отима и не брани, него их још свуд задржавају, да, остану код н.их. Ако је, веле, браћо, код вас тако тешко живјети, а ви пређите амо к иама, па се ту међу иама иастаиите. Војска пролази села и градове, нигдје да јој се ко опре, свуд нуки иарод —- храни себе и другога; нико се не брани, но свак их задржава и призива к себи. Досадило се већ војсци таракаиској иа иште од цара свог, да је шаље на другу страну. Ражљућени цар заповиједа војсци својој нека руши, пали, убија. Али се Иванови сељаци ии тада пе бране, само плачу и моле војску тараканску, нека узме иноси што год хоће, а нека не упропашћује толико добро. И смилова се војска тараканска и разбјеже се из Иванове државе. Са дванаестим дијелом свршује се нриповијетка. Матори ђаво чини још задње нокушаје, да упропасти царевину Ивана-лудака. Добије дозволу од Ивана да гради кућу неку у којој се иМао завести неки завод. Народ Иванов ради за надницу, док