Српски сион

С тр . 276.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 17.

им није било доста новаца за иакит женама и дјеци за нгру, на више неће нико да ради. Т>аво прође зло. Већ му нико за новце не да ни јести, а он неће да прими опо што му се, Бога ради, за бадава даје. По заповести Ивановој мораде га свака кућа хранити редом. Дође ред и на Иваиову кућу. Ђаво-госнодин није имао на рукама жуљева, за то доби огризине да једе. Такав је ред у кући. Ко нема жуљева на рукама, не пушта се за астал. Таволу је то лудо изгледало. Хоће он да научи Ивана и његове људе, да се и главом може радити. Иван му допусти и то. Али ђано опет зло прође. Бећ малаксао говорећи пароду нешто што народ није разумио. Срушио се са своје високе катедре, испребијао се и кад Иван хтједе да приђе, да види колико је главом нарадио, провали се земља и ђаво оде под земљу. „И живи вам Иван и до данашњег дана, н сав народ јури у п.егову земљу; дошла му браћа, па и њих храни. Ко дође, рекне: храии нас. Па не браним, вели, живите ту, дао је Бог свега доста. Само је остао још увијек онај обичај у његовој земљи: у кога су жуљеви на рукама — сједај за сто, а у кога их нема — нек чека огризиие", тако завршује приповијетка. Ето вам басне најженијалнијега рускога писца, гроФа Толстоја. 1Бега зову присталице тако. Кад бих морао говорити о техници приповијетке ове, био бих у највећој неприлици. Мени изгледа склоп њезин врло чудноват. У гроФа Толстоја чудповата је логика. Протумачити се може само тијем, што је све ђаволски посао, при таквом послу не смије се тражити људске логике. Него мене се то ништа не тиче. Ла питам само: шта може паш народ иаучити из ове приповијетке ? Ако наш народ није оних душевних способности, каквих је био парод у царевини Ивана-лудака, онда он може из ове Толстојеве басне мпого научити, премда у њој имаде доста тога, што наш народ већ знаде. Има у приповиј етЦи овој елемената хришћанских, које наш народ чује у школи, у цркви, па и у евојој кући хришћаиској. Срећом или несрећом не живимо ми у ца-

ревини Ивана-лудака. Ко божје дарове иа зло унотребљава, тај их и не заслужује, као ни Семен ни Тарашко, премда ови уиотребљавају на зло дарове ђаволске. Милостив треба бити, ма и ие био Иван-лудак. С браћом треба у миру и љубави живити, па баш ако човјек и није калибра Иванове памети. Радити треба, црне руке доносе бијелу погачу, и т. д. Ово је наш народ знао прије но што је добио ову књижицу из задужбине Петра Коњевића, који, да је био у Ивановом царству, не би имао ни чиме, а ни рашта, остављати задужбину народу своме. Него, није то само што народ наш из ове књиге научити може. Све зло, само је физичко зло. Физичким напором побјеђује се зло. Иван-лудак је идеал кога Толстој човјештву препоручује. А Иван се бори против ђавола са црталом, косом, вилама, сјекиром. Бори се и побјеђује. Не треба ти човјече молитве, да се одбраниш од „навјета ђаволског". Пљуни у длаие, упни се, и ђаво ће бјежати испред тебе! Једино што има врједности, то је физички труд. Ума, разума ти не треба. Просвјета је ђаволски посао, без ње може човјек бити. Ко главом ради, тај не заслужује ни комад добра хљеба, нека једе ако остане огризина. Добро, добро. Али ако наш народ прихвати ове теорије, не треба му тада ниМатице! Та човјек не треба знати ни читати ни пнсати, па ипак може добро живјети, чак и царем постати. Од куд камо, Толстој се- иеирестапо враћа па говор о „прокормленију", ирехрањивању, јелу. Виших каквих тежња нема у Толстојева човјека. Како ћеш се прехранити, чим ћеш цријево напунити, то је главна, једина брига човјеку. Све друго је глупост,- Ја не вјерујем да су данашњега мужика руског искључиве бриге само за утробу, али знам да иашем тежаку нијесу Већина нашег народа живи у доста иовољ ним приликама. Равни Сријем, Бапат, Бачка, добар дио горње Славоније и доње Хрватске, Босна, Србија, све то нијесу земље које се не би дале орати без Иванових напора. Наш илуг у овим земљама лако одрезује бразде, не задржавају га ђаволске шапе. Само паметиог рада и госпо-