Српски сион

В р . 24. „СРПОКИ СИОН." С тр . 385.

НЕЗВАНИЧНИ ДЕ0.

(Извађене из писма М. Т. из В.)

ш

^ј-^а први поглед изгледа нам покрет о свештеничком удружењу као појава мање вредности, као што у опште све појаве, које претходе каквом епохалном делу, носе на себи карактер обнчне нрипреме. — Али кад дубље размислимо о овом онштем и првом озбиљном нокрету свештенства, долазимо до уверења, даје та појава значајна и тако. монументална, да с њоме отпочиње нова ера у нсторнјп паше цркве и евештенства, отпочиње доба, у коме се свештепство отреса убнтачне душевне летаргије, тромости и индиФерентизма, а наступа време, у коме ће грешан нерад да заменн свестан и марљив рад, и кужну и стереотипну неслогу српску да замени благодетна слога и једнодушност, што ће све б.ити од неизмерне користи по цркву, народ н свештенство. У нас, а специјално у нашој цркви и нашем народу, и на пољу јавнога верскога н моралнога живота има много што шта, 1пто нас у највећу бригу баца, па зар да се још ни данас не мичемо?! Зар не видимо да су нам вуцп у стадо упали, па нам хоће стадо да распуде и упроиасте! Ако напустимо стадо, напустпли смо — Христа! Вуцима је лако било у стадо ући, јер су пастири спавали мртвим сном. Народ је и данас жељан ноучне и утенше речи свога свештенпка; овде је чује ретко, онде никад, те није иигда ни знао, нити сад зна, шта је вера, које су јој врлине, које нороци, на каквој основи она почива и шта јој је пел. — Удружењем свештеничким, узајамним састанцнма, личном узајмицом, измењивањем мисли, узајамним исномагањем, опште-обвезним одлукама и другим одговарајућим срествима — свештенство ће себе ојачати, за вршење свештеничке дужности боље оспособити, у своме раду веће

успехе постизавати и тиме углеД свој подизати дотле, да свештенство као стално буде у опште признано за највећег иријатеља и добротвора своје цркве и свога народа. . . . Част оном делу . интелегннцнје наше, који хоће, — у споразуму са свештенђтвом, не крњећи његово право и поштујући његову и народну светпњу, — да поведе народ путем религиозно-морално-свесног живота к остварењу религиозних и народноених тежња. — С том интелигенцијом може свештенство рачунати и с њом узајамно делати у винограду господњем и народном Са религиозног гледишта сви смо пред Богом једнаки, али та иста религија нроповеда и ту истину, да стада нема без пастира; према томе, а на основу објективног нам искуства, које потиче из историје евију народа из свију векова, сазнајемо и уверавамо се, да елеменат просвећени ужива нриродно нраво вођства елемента непросвећеног, по природним законима, који и код самих животиња налазе свога израза у избору вођа и старешина. — У породици иостоји глава, у цркви, у држави; па на ком темељу почива тврдња једног дела наше штампе, да свештенство не треба да буде управљајући елемеиат? Та тврдња њихова постоји на темељу њихове сумње или у способност или у родољубље народног свештенства. Или народни свештеници нису способни, или нису родољубиви, јер ако су н једпо и друго, то зашто да се народ не повери њиховом вођству и управи? Но чему има један родољубиви световњак више права, да рачуна на поверење народно, но један свештеник? Па кад и један и други имају права рачунати на поверење народно, то зашто онда страх једног дела наше штамие, изражен у сликању злих иоследица по иарод, ако јерархија и