Српски сион

С тр . 384.

В р . 24.

свештенство народно, народним поверењем на родољубнвн рад нодстакиуто, иа уираву дође? Та, ако је један Бук издао народ свој на Косову, нису све војсковође! А узвишена иоглавица наше цркве данас, кад је рад најпотребиији на нољу црквеио-народном, даје нам својим делима и иовода и прилике, да се сваким даиом све то више уверимо о његовим племепитим и родол/убивим тежњама. С родољубивим војскоЈ!о1)Ом родољубива војска може и бранпти и одбранити светињу огњишта свога од сваке навале. — Може бити, да ће нам ко хтети ириметити, да смо изгубили из вида ту околност, да међу свештеницима има и такових, који, или под бременом старости, или због слабије научне спреме, не могу дужностима свога позива савесно одговарати. Лепо! Али! иа то ћемо ставити скромио питање: Да ли су у једној држави сви владари били једнако мудри? Да ли су све породичне главе једиако свесне и увиђавне? Да ли су све политичке вође народне по карактеру и сиособностима једнаке ? Па ипак држава, нородица, народ постоји, — постоји за то, што главу др/каве, иородице, народа везује које закон, који се ие може погазити, које морална обвеза, које се тешко одрећи! А да би се и свештенство наше оспособило, да родољубиво и с потпуним разумевањем својих задатака, исте на елаву цркве, на благостање народа српског решава, потребно је свештеничко удружење, — потребан је реципроцетаи одношај, који ће се маниФестовати у јавном животу, на иол/у рада свештеннчког. — С тога не клонимо духом! Власт ову, штоје имамо, власт вођства, управљања, учења, опомпњања и осуђивања — нико нам одузети не може, до Вог, који нам је ту власт и дао. Уплив наш на паству нашу ојачаће пашим удружењем, коме је цел : величина и у гл е д народни, а у њ ему и у гл ед свештенства. IIру 1- је за себе слаб, али у

сиоиу је јак. — Удружење наше мора бити у истинп најимпозантнија иојава аитирелигиозиим елементима и онима, * који хоће на рушевииама уплива нашег на парод да подигпу свој уплив, те да народ новеду путем безбожног живота, да му даду у руке оружје нротив садашњега поретка и стања друштвеног и у ненриродној борби снагу да му истроше. Наше удружење мора наћи израза у једнаком схватању постојећих нрилика и у једнаком делању. Та једнакост, челичност и неноколебивост у начелима и изваћању општих одлука наших, — не сме нас нигда оставити. — Наше удружење мора имати и свој званични орган, који ће бити ехо нашег „Ја", нашег мишљења и делања. Тај орган, носреством чланова удружења, мора продрети у народ и задобити га својом стварном садржином. Кад народ позна прави путоказ, иозпаће у њему и своје вође. Свештеиици су синови народа срнског. Млеко их мајке српске отхранило, колевка их мајке српске одљуљала, па ако на челу њиховом сиази народ икада жиг нздајства, пека им суди, ал' донде нека народ верује, да у његовом свештенству жнвн дух родољубља више, но у многом нолитичком језуитн народном, који се гради ватреиим родољубом. — С тим уверењем пристунимо дакле ми к остварењу нашег удружења. Вудимо једно срце, као што је н црква Христова једна; будимо једна мисао, као што нам је и позив један, па једиодушно и самостално бранимо своје поље, своја права и своје достојанство; јачајмо уплив свој у народу, старајмо се, да мудрим делањем задобијемо његово новерење и нослушност, па да као свесне, челнчне и родољубиве вође иоведемо послушно стадо нравом његовом настиру Исусу Христу, другим речима, да поведемо народ к савршенству религиозно-моралног и културног му живота. — У то име Бог нам помогао !!

—.