Српски сион

Бр. 24.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 389.

но Енглеекој и Холандији; где се је лично упознао са знамеиитим иротестантским богословима; па је но налогу Мелетија Пигаса, још пре свога патријараштва, био са н.има у преписци, доказујући им немог у ћ н о с т сједињења измеЛуу иравославне цркве и протестантизма. Као иатријарх у Цариграду, био је у иријатељским одиошајима са иосланицима нротестантских држава, а особито са енглеским и белгијским, те ,је уживао и њихову заштиту. У својој борби са језуитима, Кирхтл је стављао политичком уиливу католичких посланика на сунрот, уплив протестантских посланика, и не без успеха. Ти разлози давали су језуитима иовода, да Кирила обеде наклоношћу к протеетанству, а нарочито калвинству. Први пут распрострли су језуити глас о Кирилову калвииству 1630. год., када им не пође *за руком покушај, да га свргну са патријарашке катедре носле разорења грчке штампарије. Кад се за тим тај глас све више и више ширио, 1632 г. појави се у Цариграду чак и књига, печатана у Женеви, под насловом: „Исповедање нравославне вере", напуњена калвииским мислима, а као автора означаваху Кирила Лукариса. Ко је управо ту књигу написао, — не зна се; но само Кирил није. Врло је вероватно, да су је језуити подметнули, јер се одмах по појављењу те књиге докопаше згоде, да Кирила збаце с катедре. Калвинисти не сматраху за нужно да доказују, да је та књига подметнута; јер одобраваху ту одушку. Све околности Кирилове борбе са језуитима и његов постојани начин православнога мишљења у течају скоро 40-годишњег патријарховања у Александрији и Цариграду, несумњиво доказују, да он није могао бити автор калвинске књиге и све осуде, којима га беде за калвинство, излазе као клевета. Истина, да је 1638. год. услед књиге женевске „Исповедање иравославне вере" под именом Кирила Лукариса, био сазван сабор нод председншнтвом цариград. патријарха Кприла Беријскога, у нрисуству патријараха: Т еоФана јерусалимског и МитроФана александријског, на коме је нредано проклетству то калвинистичко испонедање, као и они, који га примају за

православно, па са њима и осумњичени автор те књиге, Кирил Лукарис. Но пошто је Кирил Беријски, председник тога сабора, био лични непријатељ Лукарисов, а присталица језуита, то он не хтеде у тој ствари видети никаква подметања Лукарису, због чега се анатема коснула и особе Лукарисове. С друге стране, као што је доциије објаснио сабо.р јерусалимски, Кирил Лукарис био је 1638. г. нарочито за то осуђен, што није нанисао оировржење против исповедања, које му се приписиваше, а не као присталица калвииизма А доцнији сабори изнели су са свим правилни поглед на то дело. После смрти Лукарисове, почеше сами протестанти и калвини тврдити, да је источна прква сагласна са њиховим учењем; да се је натријарх Лукарис држао калвинскога учења, а томе је доказ поменуто исповедање, јер се и патријарх Партеније I. (1639—1644.) држи тог учегва, те не осуђује ни Лукариса, ни његова исповедања. Те смутње рапшрише се особито по Влашкој, Молдавској и западној Русији и произведоше тамо немире. Молдавски господар, Василије Лупул, обрати се патријарху Партенију и замоли га, да се та смутња уклони и да сазове сабор у Јашу, који се и сакупи 1643. год. Председаваше му представник патријархов, П о р ф ир иј е, митрополит никејски; а међу осталим грчким и молдавским еиископима беше и знаменити кијевски митрополит Петар Могила. Прегледавши све главе „женевскога исповедања", оци сабора нађоше, да су ' све осим седме главе пуне калвинских мисли, којих правосдавна црква никада није признавала, као : учење о предопредељењу, о тајнама, о предању и т. д. По томе буду све те мисли саборно осуђене, као и сви они, који их примају. Самога Кирила Лукариса лично сабор није осудио, налазећи, да му је то калвинско исповедање као писцу хотимице лажно подметнуто. Год. 1672. буде по ново сазван сабор у Јерусалиму 1 ) ради исте калвинске ствари. Латини осуђиваху иравославне ради калвинства и опет на основу иретпоменуЈ ) Фактично тај је сабор био у Витлејему, али се на! зива ј ерусалимским.