Српски сион

С тр . 404.

„С РПСКИ СИО Н."

В р . 25.

„одбор за припремну радњу" не еамо да 1ш ј е прејудиковао ма којем праву целокупног нашег свештенства, него му је учинио само услугу, у интересу и љеговом и саме ствари, јер је мисао удружен.а конкретовао и изиео нред свештенство у извесној Форми, са извесном израдом. А да је о удружењу после „пацрта нравнла" лакше и успешније говорити, мисли измењивати и организацију н.егову дотеривати, то тек иеће нико опорећи. Лакше зацело, него да је питање удружења изнесено пред свештенство само као „мисао" и „питање". А кад се узме у обзир и та Околност, да Његова Светост не би одобрила никакав нрактични, стварни покрет на удружење пре, него што је сазнао програм удружења, а да га је, као што га је, најпрецизније сазнао из самога „нацрта нравила", те по томе, да је „нацрт иравила" пре свега био неизбежан и неотклоњив, те потребан, дакле, и оправдан, онда је и опет чуђење у Фенеку — излишно и неонравдано. Све оно, што су о удружењу могли протопресвитератски зборови рећи и изјавити пре „нацрта", могу и после њега, а зацело сад и више. И за то никако нема места „чуђењу" у Фенеку. Ми га сматрамо забадањем трна у здраву ногу. А ако је томе чуђењу извор у повреди можда лпчних чустава, што се иису неки „питали", опда разумемо не само „чуђење", него и цео закључак збора у Фепеку. Нерадо се до последње невоље — унуштамо у расправу „личних чустава", која се, рекли бисмо, у разним Формама, овде онде изјављују, него смо и сад и увек ћемо бити тога резона и назора, да у интерееу ствари и подузећа, као што је и удружење свештеничко, треба ућуткаватп увек сваки, ма донекле, чиме год и поврећени осећај лични, којим би ее ствари и иодузећу, ма у ком правцу могло шкодити. II. А сад прелазимо на девет разлога против удружења. Сваки такав разлог расуђујемо озбиљпо и стварно, јер држимо, да је тако и постављен. Сваки такав разлог је добро дошао, јер „сонјтапа сопћ'агн8 арровИа шаочк еПесоекепи|;". За то су и упућени протоиреевитератски зборови, да узму у претрес „иацрт правила." Мн ћемо у корак за разлозима збора у Фенеку. Ас1 1. Цел и задатак, какав се поставља удруженом свештенству у 2 и 3 чЛ. „нацрта нравила", не само да ие улази нигде, па пи у каноничком праву ии у пасторалној, у дужноет нојединца евештеника (осим чл. 2. тач. б. донекле), пего се апсолутно таква цел и задатак и не може ниједном свештенику, као појединцу у дужност поставити, јер су силе поједипца за то апеолутно недостатне. Таква цел и задатак поставља се само удруженим силама и способиостима иојединаца, некој заједници, или као што би у нашем случају било — удружењу свештеничком. Само скуи индивидуалних сила и спосо'бности, и само р ад ећи у једном извесном правцу, но једном извесном плану, по начину и средствима, која су као најбоља пронашле многе очи, гледајући заједно, многе памети, паметујући сложно, кадар је достићи цел и остварити задатак, тако огроман и велик, тако тежак и многострук, као што је истакнут у 2 и 3 чл. нацрта правила, којп наше свештенство и треба да оствари. Поједини нак свештеник и свакп по реду, дужан је и кадар са своје стране но своме звању и по својој савести вршити оне дужности, које њему служба, звање и положај као такав сам собом налаже, а те су дужиости, ако и сличне по природи и последњој цели и задатку у 2 и 3 чл. нацрта пр., али по своме обиму, квантитету па и квалптету сасвим друге, него дужности, које се постављају свештеннчком УДРУжењу. Задатак удружењу обухвата цео живот цркве, све њене потребе; води рачуна о целини и цркве и народа и свештенства, а ноједини свештеник тек о оном делу, који је њему поверен, а нрема својим сиособностима, које се често показују недостатне и за то деломично старање.