Српски сион

Б р . 27. _ „СРПСКИ СИОН." С тр . 445.

круговима, зависиће једино од вредности и квалитета њеног. Ако свештеничко удружење буде знало и умело своме раду и својим одлукама прибавити вредности, значаја, иризнања и цене, његова ће иницијатива и његов рад несумњиво утицати корисно и успешно на развитак и живот наше цркве, народа и свештенства, и она неће бити излишна, шта више, доћи ће време, кад ће се она и —• тражити. Порицати нотребу и важност удружења општег за то, јер је данас Фактично иницијатива и цео рад у архијерејског синода и сабора, значи под лепом Фирмом уклањати се испред рада, бегатп од посла, ослобађати се, софизмом , једне родољубиве дужности, бегати у хладовину, а остављати цело бреме рада и носла, бриге и старања појединим људима, и нехтети им помоћи, с њима заједно запливати у посао. Код нас се уме викати на централизацију власти, тражи се само подела права, а н и к а д, н и к о б а ш д а с е сети, е би требало д ецептр ализ оватп д у жи о сти, д а тр е б а п о д елити и рад, тражити и иосла на њ и в и општега р а д а. А кад удружење то хоће евојевољно у осећају своје љубави к цркви и народу, покретано на то савешћу и родољубивом свешћу својом, па се то назове излишношћу, онда је томе назору криво једино — рецимо — несхваћање и тренутно непојимање свега тога. Племенитим тежњама својим, стварном цели удружења свога, на делу постигнутог, свештенство ће несумњиво учврстити и свој ноложај и подићи себи углед и у цркви и у народу и у друштву целом. Данас се у свету цени сталеж по вредиости његова рада, а не по лепоти и узвишености њему прописаних дужности. Тако ми. А истицати само увек свој узвишени позив и дужности, побројане овде и онде, маскирати се непрестано положајем и савешћу, слабо вреди и цркви и пароду, а б о г м е и свештенству, у паметном свету, — ако тај узвишен позив оно не оправдава радом, дужности не извршује делом,

положај свој не искупљује вредношћу својом, а савесност деловањем својим. Удружењу је цел, да баш то и тако буде. За то се оно свештенству и препоРУ ч УЈ'е. А<1 9. С обзиром на територијалну опсежност наше митроиолије и друге разлоге под бројем 9.) разлога, „нацрт правила" и предлаже скупштину сваке друге године. Ако је и то много, може она бити и сваке треће. Скупштине би се држале у разним местима митрополије, те би се тиме изједначнвало снашање жртава. А кад ни сваке друге или узмимо и треће године не би појединци нашег свештенства жртвовали неки незнатни трошак, у томе броју бар, да се скупштина одржати може, то би био доказ не сиромаштва новчаног, него сиромаштво љубави и заинтересованости нашег свештенства за општу цел, за добро цркве, иарода а и своје. Јесу ли у Србији браћа свештеници богатији, јесу ли на свакој парохији по двојица, зар опсежност тамошње митрополије није још већа с обзиром на комуникацијона средства? Па ми видесмо на свима досадашњим скупштинама стотпне свештеника. Учимо се прегорењу, а и многом чему од њих! И ми морамо поновити: „ваљда још има у срп. прав. свештенству чланова, који неће тражити да им се свака потрошена крајцара накнади или сваки корак наплати онда — кад се ради за образ и углед свештенства и кад је реч о користи наше св. цркве и милог иам народа!" Ми верујемо, да има, и биће их. И онда сам по себи отпада разлог 9.) нротив удружења. А доврлшо смо показали, да и осталих осам не доказаше оно, што доказати хтедоше против општег удружења. Нема нити може бити разлога против удружења. Јер је удружење свакоме и увек потребно, а нама иеоиходно; јер је удружење корисно сваком и увек, а нама би стоструко корисно било; јер је цел и задатак иашег удружења такав, којије свештенство наше дужно извршивати, а који само удруженим силама извршивати може. * * *