Српски сион

В р . 29.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 491.

новог налога, који издаде император, народ уби њеколико чиновника, а статује његове и царичине поруши. За непромишљеном, немоћном побуном дође одмах ужас, и несретни град очекиваше мирно гњев императоров. Хришћанска Антиохија, одавна привржена св. вјери, без обзира на разњеженост својих обичаја, — Антиохија, непријатељица Јулнјану и предмет његових заједљивих погрда, изгледало је, да је могла очекивати од хришћанског императора помиловање. И заиста, Теодосије, ирозван Великим, напустио је првобитну своју намјеру, да спали Антиохију скупа са грађанима, њиховим кућама, и да пријеђе плугом пријеко згаришта: тако је паиме савјетоваио Теодосију на двору његову. Но он се задовољио тим, да је судијама тога града, који поведонге најстрожију истрагу, додијелио два комесара изабрана из броја главних војсковођа и с правом грозне власти. Код такве укочености цијелога града, који оста без заштите, а предан на жртву казни и истрази немилосрдног правосуђа, одкуда да очекује народ помоћи? Ко ће присилити чиновнике, да послушају глас човјекољубља? Архијепископ, поштени старипа, полази на далеки пут, до двора императорова, и покушава да умекша његов гњев. Златоуст заступа у Антиохији благочастивог Јерарха, сабира народ у цркви, тјепш га, бодри га, извињава га. Такав је садржај читавог низа његових проповиједи, којима нема у древности равних, и које нам служе као споменик историје и говорништва — уједно. Ништа. заиста, не даје нам љепшег појма о моћи византијских императора, ни о обичајима те епохе, ни о уиливу, што га нађе црква, кад прими на себе да брани народ. Чујмо, најприје, како описује говорник ужас 7 који овлада Антиохијом. „Град је наш опустио и изгубио скоро све своје грађане. Нема ништа милијег од отачаства; но сад нема ничега горега. Сви бјеже из рођенога града, као из мреже; остављају га као пропаст; искачу из њега, као из огња. Као што из куће, К0 ЈУ Ј е обузео пламен, што могу брже бјеже не само они, што живе у њој, већ и сви сусједи, трудећи се да спасу бар

наго тијело: тако и сад, кад гњев царев, као огањ, нријети да ће спасти одозго, сваки гледа да се удали и спасе макар наго тијело, прије него што овај огањ, идући својим путем, дође и до њега. Наша несрећа постаде загонетком: без непријател>а бегство, без боја пресељење, без ррпства роб. Не видјесмо ми варварског огња, не видјесмо ни лица непријатељског, а трпимо исто то, што и робови".. Послије ових великих присподоба, Златоусти говори са слушаоцима, као да влада мир и спокојство; напомиње им примање странаца, милостињу, равнодушност према богатству — и не допушта, да опасност и немир, које он с њима дијели, сметају обичним хришћанским поукама. Сутра дан народ се опет скупио у цркву, на мјесто заклона, и Златоуст му јавља одсуство Флавијаново. „Кад бацим поглед, вели он, на то пусто мјесто, гдје нема више нашег наставника, осјећам и радост и сузе; плачем за то, што не видим више оца нашега овдје; а радујем се, што је отишао да нас спасе, и да одврати гњев императоров од народа. Ви се можете поносити, што имате таквог оца, чији је вијенац њежна према Вама љубав и вршење ријечи Христових: „доврми пастмрв. псмдгаетх д8ш8 скок> за окцм". Он се сјетио тих ријечи и кренуо се на пут, излажући због нас свој живот опасности, премда би га много што-шта могло зауставити: и године, и болест и годишње доба, и Пасха која се приближује, а највише, опасност једине сестре, каја се налази на смртној постељи. Све је он то одбацио: и обитељске обвезе, и старост, и немоћ, и тешкоћу пута, — и раскинувши све свезе, жури се сад као какав младић." Златоусти у свом говору прати непрестано и са особитомљубављу нутовање Флавијаново, броји, колико дана може трајати то путовање и неизвесна судбина Антиохије; представља себи, како ће Флавијан бити нуштен пред императора, какве ће бити прве његове ријечи и, за тим, умиривши немирна чувства народа, приступа оиет обичној поуци. Сваког дана обнављају се та тјешења, у различним облицима и због нових околности. „Тргови су без људи, кличе он, за то је црква пуна народа. Ти жалиш што је