Српски сион

С тр . 492.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 29.

Антиохија оиустила: заклони се сам матером својом — црквом, и она ће те утјешити бројем синова својих, и показаће ти густе редове једномиљене браће. У пустом граду не види се ни живе душе, а у цркви је у нас тјескоба!" А у исто доба благочастиви јереј наводи све примјере мужевиостии стрпљивости, које наводи св. Писмо: Јестиру, Јова, три јеврејска младића у огњеној пећи, — подржава и храбри духове да не иадну у очајање и самопоуздање, — утисак унхаса, повећаног потресом, умирује их сјећањем на св. Пасху, и на тај начин дјелујући и на уображење и на религиозно чувство, управља тим народом Истока, колико раздраженим, толико и бојажљивим. Ипак, у исто доба, и пе чекајући одговора Теодосијева, нравосуђе поче, у име императора, поступати са свом строгошћу: богате грађане хватаху, тукоше трском, имање им заплијеиише за казну; прогнане из својих кућа жене њихове обијаху прагове тамнице. При свем том, што је Златоуст непрестано с народом био, нанаде на граћане такав страх, да су хтјели бјежати у пустињу, а управитељ области дође сам у храм, да распрши тај ужас. Треба споменути при томе свету ревност Златоустову и његов укор народу, јер је црква сматрала себе за једино иозвану да тјеши и храбри. „Хвалим", рекао им је он сјутрадан „опрезност преФектову, који, видећи, да је град опет узнемирен, и да сте ви готови да бјежите, дође и, у колико је могао, утјеши вас. Но, због вас, ја црвеним, стидим се и негодујем, да вама, послије толиких убјећења са ове свете катедре, треба још утјеха с поља. Кад сам чуо, да вас је управитељ сада мирио, сад побијао ваш непромишљени и неосновани страх, ја бих волио, да се земља пода мном растворила и да ме је прогутала. Не доликује њему да вас учи, већ треба ви сами да учите невјерне." Тај управитељ бијаше незнабожац, и Златоуст се љутио не толико на то, што се грађанска власт плете у црквене ствари, колико на то, што се умијешао човјек с убјеђењем противним истини. Против строгих мјера обојице царских комисара, предузетих одмах првих дана свог

доласка у град, који је пред њима дрхтао, јави се за хришћаие пова обрана. У горама, сусједним граду, живљаху већ одавна пустињаци, који, тако рећи, спасоше пустињачким подвигом својим грјепши, пун наслада, живот Антиохијанаца. Ни богата равница Сирска, ни здрава клима њезина не могаше их нигда присилити да оставе самоћу. Биједа Антиохије постаде за њих привлачном снагом; они се појавише у граду, труде се да продру у затворе, да оборе суднице; то су народни трибуни Хришћанства. Један од тих пустињака, човјек прост и неписмен, срете на улици оба царска комисара, ухвати их за доламу, присили да сиђу с коња и рече им: „идите, и кажите императору ово: Ти си господар, но ти си човјек, п заповиједаш људима, који носе образ божји. Бој се Створитеља и не губи његова створа. Ти си се тако страшно на то наљутио, да падају твоје прплике; а зар ће се мање љутити Бог, ако ти уништиш његову слику? Твоје су штатуе обновљене и опет се уздижу на свом поставку; али, ако ти лишиш живота људе, чим ћеш исправити своју погрјешку? Можеш ли их васкрснути из мртвих?" Послије њеколико дана, Златоуст понови своје бесједе, да похвали хришћанско самоодречење пустињака, и да се утјеши надом, ко1'у опо даваше. Нови удар задеси Антиохију: царским указом одузима се граду назив „митрополија" и заповеђено би, затворити циркусе, позоришта и тргове. Климатичке потребе и обичаји Истока не могоше издржати ове иаредбе, која још већма увелича очајање грађана. Многи хтједоше бјежати у пустињу, но Златоуст наговори их да остану. Он описује живо властити страх, кад је, идући за својом браћом, коју осудигае судије, дошао у судницу; на гледајући тамошњи призор, ипак не губи наде, да тима многобројним невољама мора, најнослије, бити једном крај; у Пасхи, која се ириближаваше, труди се он да види вријеме помирења императора и иарода. Међу тим, св. старац Флавијан, нослије трудног нутовања, доће у Цариград иудвор императоров. Ступпвши пред Теодосија, окружена дворјаницима, главарима и гар-