Српски сион

Б р . 29.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 485.

0 ВАСКРСЕЊУ МРТВИХ И ВЕЧНОМ ЖИВОТУ.

(Поводом чланка нреч. г. К. (Јтанића „Једно бр. 13

|Е)сјах још ђак, алн сам лрешао онај дуги нут, коЈЈШ сам пуних осам година у друштву са својим милим друговима ходио. Пошто смо положили нрви строги нспит, који ђак у свом животу има да ноложи — испит зрелости -— нађосмо се н видесмо на раскршћу, на месту, одакле су водиле разне стазе на разна поља и гране науке. Изабрасмо сваки себи стазу, а све према вољи, склоности и снособности. Ја сам се — са лепим бројем милих ми другова — упутио стазом, која води цркви, а у цркви божјем олтару, у коме се са св. нрестола приноси бескрвна жртва „Еог8 жие К и истиннб." (Јевр. 9., 14.) Ходио сам и том стазом неко време, када се зачуо „Глас Истине" : када је у Н. Саду нокренут лист, памењен овостраном свештенству. И ако сип убогих родитеља, кога је само дарежљива рука врлога добротвора народнога ка извору науке нривела, ипак — имајући на уму узвишени позив, који сам изабрао, и желећи, колико је могуће, боље спремити се за служитеља божјег олтара — нретплатим се на номенути лист, тим лакше и пре, што му је годишња цена доста малена била тако, да ју је моја слаба материјална снага издржати могла. Одмах у почетку живота, као и за све време битисања свога доносио је и казивао нам је Глае Истине" многе лепе, поучне и корисне ствари. Једна од тих, колико лепих, толико поучних и корисних стваријесте —без сумње— и дивни чланак преч. г. Ку&мана Станића, тада нароха, а данас иротопопа темигаварског: „Једно питање са одговором." Не знам како другоме, али се мени исти члапак тако допадао, да сам га са највећом вољом и уживањем читао, да сам — што 'но се вели — гутајући читао и читајући гутао сваку реч тога дивпога, лепо и јасно паписанога члапка, у коме се тако лено и разумљиво, управо до очигледности јасно

ннтање са одговором. - 17.)

„Глас Истине" 1884.

„Чак> вогкршнТл\ <Ш()твк1\х" „И жизни к8д8фаги> к'кка." учи и разлаже, тврди и доказује, да овај свет, као и човек у свету није могао, нити је постао сам од себе; да свет и човек у свету није ностао случајно, тек само да-је ту, пего да има иеке випте и разумне цели, ради које је овај свет и човек у њему створен. Али када сам око средине чланка бр. 16. — наишао на разлагање преч. г. писца о васкрсењу мртвих и вечном жи-

воту

Ја сам се нзненадио и пренеразио.

А и како да не бих, кад сам у том разлагању нангао негато са свим противно ономе, гато сам дотле учио о васкрсењу мртвих и вечном животу. И ако сам учио, те по томе нешто и знао тада о науци нрав. цркве гледе васкрсења мртвих и вечног живота, али пе будући довољно са том науком познат наравно да ни помигаљати нисам могао на то, да чиним какве нримедбе на чланак преч. г. К. Станића. Данас пак, када сам са учењем прав. цркве о ваекрсењу мртвих и вечном животу негато и вигае и боље иознат — не могу, а да не изпесем неке примедбе на чланак: „Једно питање са одговором"; немогу, а да не разберем и разгледам, да ли је „одговор" г. Станића на „питање" : гата је васкрсење мртвих и кад почиње вечнп жнвот — тачан и правилан, управо је ли — нравославан. Могао бн ми ко приметити, да ја то чиним и одвпше касно, тек после неких осам година. Но то нипгта не чини. А ето је баш и преч. г. К. Станић свој члаиак: „ Једно тштање са одговором" нанисао „усљед чланка у Срп. Љетопису од год. 1871. написаног од С. Марковића нод насловом: „„Реални правац у иауци и животу."" (бр. 13., примедба) — дакле после тринаест година. А буду ли моје примедбе, учињеие на учење преч. г. К. Станића о васкрсењу мртвих и вечном животу, пеосноване и неистините, то ће их исти господин моћп побити, оборити и одбити: та