Српски сион

С тр . 486.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 29.

пречасни и велештовани г. протопои темишварски још је жив, јошје телом здрав, снагом крепак, вољом јак, умом снажан, руком чврст, пером вешт! Вршак или језгра учења преч. г. К. Станића о васкрсењу мртвих јесте навод : „ово наше тело никад више из земље ускрснути и са духом својим сајединити се не ће." Је ли ово и овако учење о васкрсењу мртвих православно ? Одговара ли то и таково учење учењу прав. цркве? Да се о правилности, ваљаности, истинитости и православности неког учења гледе овог или оног догмата вере православне уверимо, нужно је, да то учење са учењем прав. цркве упоредимо и сравнимо; па ако се то учење са учењем црквеним слаже и подудара — добро је, правилно је, истинито је, православно је; на против пак, ако се неко учење са учењем црквеним не слаже и потпуно не подудара није добро, погрешно је, лажно је, неправославно је. Наука св. наше прав. цркве о појединим догматима вере изложена је у њеним символичким књигама: „Православном исповедању" и „Посланици источних патријараха." Па како уче символичке књиге прав. цркве о васкрсењу мртвих? „Једанаести члан вјере учи, да ће заиста бити васкрсење тјелеса, како добрих тако и злих људи послије смрти. . . Тјелеса ће бити она иста, у којима су људи живјели у овом свијету" — вели „Прав. исноведање" у одговору на 121. питање (Слог „Православног Исповедања" — кога ћу означавати са „П. И." — ириводићу но српском преводу штампаном у бившем задарском листу „Истини" од год. 1888.; с тога ћу поред броја питања наводити још и број стране истог листа, а наведене године. — Приведене речи налазе се на 317. страни.) „Верујемо . . . да ће потпуно блаженство или потпуно мучење сваки добити после општег васкрсења, кад се душа сједини са телом, у ком је живила добродетељно или порочно" — каже „Посланица источних патријараха" у свомХУШ. чланку.

Елем — као што чујемо и видимо између учења преч. г. К. Станића и учења прав. цркве о васкрсењу мртвих није мала и у нечем само, него је између њих велика, потпуна и — што 'но веле дијаметрална разлика! Не могу, а да не изречем своје велико чућење томе, да ни један српски и православни свештеник није устао у обрану учења св. наше прав. цркве, а против тог неправославног и протуправославног учења о васкрсењу мртвих! Том се чудим и чудити морам тим више, што сам у истом „Гласу Истине", — а за год. 1885. чуо и видио, како је „У обрану символа вере" (бр. 5. и 6.) — а нротив погрешног сватања и разумевања „десетог члана символа вере" од стране Евстатија Михајловића (бр. 4.) — устао преч. г. Јован Борота, протојереј и тада проФесор богословије у Карловцима, а данас протопресвитер старобечејски, који је учење прав. цркве о св. тајнама, исказано кратко у 10-ом члану символа вере, дивно одбранио, тако, да се тој одбрани поклонио и своје саглашење изразио и сам А. Е. и Митрополит зворнички, Дијонисије (бр. 8.), а са том се одбраном потпуно сагласио и сам писац чланка: „Једно питање са одговором", преч. г. К. Станић. (бр. 9.) Не можемо, управо не смемо ни посумњати, драги читаоче, да иреч. г. К. Станић, као православни свештеник није знао и знати могао за символичке књиге своје цркве. Исто тако претпоставити и веровати морамо, да је преч. г. К. Станић знати морао, па доиста и знао, да символичке књиге прав. цркве своју науку о догматима вере излажу на основу св. писма, и да своје тврдње и наводе засведочавају и утврђују речима св. писма. Па кад то знамо, онда не можемо, а да се не запитамо: за што преч. г. К. Станић — расправљајући питање о васкрсењу мртвих — није узимао у обзир учење прав. цркве о томе? Та да је хтео проучити символичке књиге оне цркве, које је свештеник и служитељ, не би дошао ни доћи могао до онаког погрешног и скроз неправославног учења о васкрсењу мртвих.