Српски сион

С ТР. 510.

„СРГ1СКИ СИОН."

В Р. 30.

носим ју теби без сваких дарова, и молим те да подражаваш нашему небесному учитељу, који, нремда га ми сваки дан вријеђамо, не нрестаје нам дијелити своје дарове. Не осујети наше наде, не посрами наших обећања. Хоћу, да знам: да ли ћеш умекшати свој гњев и усрећити наш град пређашњом благонаклоношћу, ја ћу мирно отићи одавде; али, ако си истиснуо Антиохију из свога срца ја и не идем у њу, нити ћу је вшие игда видити; ја ћу је се одрећи и бићу грађанин другога града; не ћу сматрати домовином ону земљу, према којој ћеш се ти, најчовјекољубивији и најнезлобивији од свију људи, показати жестоким и немилосрдним." Таково убједљиво говорништво гану императора, кротки дух хришћанске вјере показао је своје дјејство на суровом војнику. „Шта је дивније, рече он, ако ми људи нраштамо онима, који су нас увриједили, кад се Владика васионе, сишавши на земљу, и поставши ради нас човјеком, и будући распет од оних, које је обасипао доброчинствима, молио Оцу небесноме за своје злотворе, говорећи: „Оче! опроСТИ ИМ, НЕ В г кдАТХ КО ЧТО ТКОрАТХ." Уједно император, увјери старца, да се брзо поврати натраг и јави Антиохијанцима, за празник Пасхе, радосну вијест о онроштењу. Флавијан посла пред собом гласннке, и на скоро започе у Антиохији славље мјесто туге, и тај народ истока, по свом урођеном обичају, у толико се одао весељу, у колико је ниско нао духом у врнјеме несреће. Златоуст Скупи народ и саопћи му ријечи Архиепископа Флавијана и одговор императора Теодосија. Ако се пренесемо мислима у доба Теодосија и жестоким обичајима тога времена, и сјетимо крвопролића у Тесалонику, на заповијед тог истог императора, који је поклонио живот Антиохији, је ли могуће ие признати хришћанско говорништво благотворним? А сјетимо се и наших даиа, како су убијства и поквареност, које забрањује хрншћанска вјера, ностала сад опћим нравом варвара, које подстрекаваху и упућиваху Европејци, — како да се ие пожали, што нема више Флавијана и Злато-

уста, да у име божје сјете народне управитеље на „ампестију Антиохије", да се заустави проливање хришћаиске крви и подсјете на истине јеванђеоске они, који су их заборавили! Златоуст настави поучавати народ, који је мало прије бранио. У његовим дјелима, више него у свима осталим, које је сачувала хришћанска древност, садржи се потпуни течај хришћанског проповједништва. Изузевшн неке предрасуде, или тако рећи попуштање предрасудама онога вијека, свуда се у њима јавља велики геније, дубоко познавање човјечнјег срца и права јеванђеоска љубав према ближњему! А за људе учене, иснигаче историчке нрошлости, дјела Златоустова занимљива су још и с тога, што та епоха хришћанске цивилизације, која епоха иије ни налик на средњи вијек, устаје као жива пред нама на слаткорјечпвим страницама антихвгјскога пропов ј едника. Из њих видимо, да уплив хришћанства још није успио искоријенити роиства. Није била рнјеткост, да се, у једном дому и то богатом, наброји до двије и до три хиљаде робова, који су обвезани елужити захтјевима лакоме раскоши; често поступаху с њима окрутно, што је дало повода укорним, и то не бескорисним примједбама са стране служитеља цркве. Једна богата, чувена жена, расрдивши се на младе ропкиње своје, заповједи, да се свежу за њена носила и да их туку трстикама. Међу тим, ти људи сматраху се хришћанима, и иђаху усрдно у пркву; али су још увијек као и незнабошци вјеровали у врачање и гатање; за најмању болест трчаху они врачарима — жидовима, савјетоваху се са чаробницима, или ношаху разне записе, међу којима бијаху медаље са ликом Александра Македонског; слава тога освајача сматрала се најсилнијом заштитом код азијских Грка. Неки антиохијски хришћани употребљаваху и светињу ради сујевјерних цијељи: носише кутијице, у којима бијаше по који листић из Јеванђеља, а вјешаху их о врат и дјеци. Често, код рођења дјетета, налише њеколико свијећа, надијевајући им разна имена; и дијете би добило име оне