Српски сион

Б Р . 30.

„СРПСКИ СИОН."

С ТР . 509.

А да није израз „и већ је настао" у приведеном месту св. писма можда погрешно преведен? А да се пије оно црквено-словенско: „И нш|4' естк" могло, па и морало превести са „и већ је ту" ? Остављајући позванима, да на ово одговоре, ја ћу ипак у ириведеном месту св. нисма реч „настао" заменути са речцом „ту"; дакле: „Иде час и већ је ту, када ће мртви чути глас сина Божија и чувши оживљети." Па шта видимо ? Видимо нрво, да цело ово место св. пи-

сма звони и звучи са свим обично, природно, течно; да дакле израз „и већ је ту" са свим згодно улази и нристаје између два израза будућности: „иде час када ће мртви чути глас сина Божија." Друго, видимо, да ово место св. писма овако речено — још боље и јасније указује на „час" општег васкрсења мртвих, с том само примедбом, дадоказује, е ће опште васкрсење мртвих бити у скорој будућности, да дакле „час, када ће мртви чути глас сина Божија и чувши оживљети" није далеко, да је „већ ту."

(Наставиће се.)

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАМСТ, КАО ПРОПОВЕДНИК.

(Наставак.)

„Сјети се сада тих ријечи; дошло је вријеме да мртве по ново оживиш. Премда пресуда још није изречена, али Антиохија стоји већ на вратима пакла: избави је од пропасти. Нису за то нужни ни новци, ни

страха, кад су управитељи, преФекти, судијеживилиу страху ине смједоше ни помислити да рекну коју у корист несретника, један старац, свештенослужитељ, приближио се цару, у име Бога, и самим присуством

вријеме, ни труд — доста је само твоја својим, самим простим ријечима побједио

једна ријеч, и ти ћеш оживитп цио град, који је обвијен сад покровом смрти. Дозволи, да се он од сад назове градом твога милосрђа. Помисли, да ти имаш ријентити судбу не једног града, већ питање о твојој слави и о цијелом хришћанству. Овај час познате су наше невоље свима, Јуде-

Је императора; и како Је онда император, поштујући заповиједи божије, склонио се, на молбу старчеву, и даровао милост, коју је одузео прије знатним лицима свог двора. И заиста, суграђани моји хтјели су теби, господару, указати не малу част, изабравши мене за такву пуномоћ; а то с тога, што

јима, Грцима, свијету образованом и вар- су они увјерени (а њиховим увјерењем мо-

варима: они су упрли очи у теое, они очекују, шта ћеш ти рећи? Ако изречеш милостиву и великодушну осуду, они ће те хвалити до неба, одаће славу Богу и говорити један другом: „о, небо! како је велика моћ хришћанства! Оног човјека, коме није нико у свијету раван, који је могао све погубити и све истријебити, укротило је оно, потчинило га себи, присилило га је да послуша глас разума. Велики је Бог хришћански! Од људи прави он анђеле, уздижући их над њихову земаљску природу!". . . . „Помисли, каква је то слава, кад буде иотомство знало, да је у вријеме опасности цијелог великог народа, опредијељеног за освету и казну, кад су сви дрхтали од

жеш се подичити), да ти вјеру Христову, па и саме смјерне њене представнике, више штујеш и од моћи твога трона. Али ја сам дошао не као изасланик мојих суграђаиа, — ја сам дошао у име небеснога Цара, да твојој благој и милосрдној души напоменем јеванђеоске ријечи: „<ире и)п8цштб чмое , ккимн& согр-кшенТА И)(х, {СпВститх н отецх невеснуи согрЈћшешА ваша " Сјети се оног дана, кад ћемо ми полагати рачун за наша дјела, и помисли, да, ако знаш за своје преступке, можеш их загладити једним опроштајем, без сваког другог труда и усиљавања. Други посланици приносе ти злато, ерсбро и друге томе сличне дарове; а ја се приближујем твом величанству с књигом нашег светог закона у руци; при-