Српски сион

С тр . 508.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 30.

Али Христос иије тако рекао. У ириведеним речима Христовим нема ни помена о прошлости; Христос управо говори о будућности, он хоће да каже, шта ће у будућности бити : према томе рећи можемо и смемо, да горње речи Христове указују на време, на дан и час, када ће бити васкрсење мртвих, и то васкрсење оно и онаково, о ком и каковом учи и проповеда св. наша прав. црква у својим символичким књигама. „Када ће мртви чути глас сина божија." Узмемо ли са г. Станићем, да напред приведене речи доказују „рођење нашег духа из тела," или краће нашу „смрт" онда настаје питање : какав је то „глас сина 6ож1ђ'а," о коме се у наведеним речима говори ? Да ли на смртном часу сваког појединог човека „глас сина божија" позива душу, да напусти и остави своје тело? У чему се састоји, чиме је изражен код умирања тај „глас" ? Не могући разумети „глас сина божија" код Станићева васкрсења из мртвих, код смрти појединаца — разумемо га потпуно код „општег васкрсења мртвих"; јер св. писмо на другом месту каже, да ће на дан и у „час" „општег васкрсења мртвих" „сам Господ са заповијешћу, с гласом аранћеловијем и с трубом Божијом сићп с неба." (I. Сол. 4., 16.) „Када ће мртви чути глас сина Божија." Шта се разуме овде под именом „мртви" ? Јесу ли то „мртви" свију времена и векова, или су пак то „мртви" једног времена, једног века, једног дана, једног часа? Прихватимо ли „васкрсење мртвих" онако и у оном смислу, како и у ком смислу г. Станић учи: онда сљеди, да се под именом „мртви" не могу разумети мртви свију времена и векова, неко тек мртви једног времена, једног века, да баш не узмемо једног дана, једног часа. Па мисли ли се у горњим речима св. писма на „мртве" само неког извесног века и времена? Ако би то било, онда не би био само „час", него „часови"; таких „часова", у које ће „мртви чути глас сина божија", морало би бити више, читав — низ: за

свако време, за сваки век други посебан час. Будемо ли нак правшшо схватили „васкрсење мртвих"; и будемо ли приведене речи Христове односили на „опште васкрсење мртвих": онда ћемо под именом „мртви" разумети моћи и морати мртве свију времена и векова и тада ће — да како — бити само један „час, када ће мртви чути глас сина Божија." „Иде час и већ је настао." Г. К. Станић — као што смо видели — налази у овим речима два „часа", два времена: садашњост и будућност. Но јесу ли ту доиста два „часа" ; мисли ли се ту доиста на два посебна времена? Не! Узмемо ли те речи тако како стоје, ми не само да можемо, него и морамо закључити, да је ту говор само о једном „часу," једном времену. То би се могло друкче, јасније и овако рећи: „иде час и — тај час — већ је настао." „Иде час, и већ је настао, када ће мртви чути глас сина Божија, и чувши оживљети." Бећ и сам слог, сама свеза речи овог места св. писма присиљава нас, да мислимо само на будућност, на „час" „општег васкрсења мртвих"; јер се каже: „иде час . . . када ће мртви чутиглас сина Божија." Но признати морамо, драги читаоче, да нам израз „и већ је настао" врло смета, врло нам смисао квари и отежава; јер што је „већ настало" — то је садашњост. А то примити и прихватити не можемо и не смемо због израза „када ће мртви чути глас сина Божија." Е па шта је онда? Не ћеш ли хтети, драги читаоче, са мном признати, да ово место св. писма оваково, какво је — чудновато гласи и звони? Са изразом — „иде час" — који ноказује будућност, спојен је израз — „и већ је настао" — који показује садашњост. А после тога споја будућности са садашношћу долази оиет израз — „када ће мртви чути глас сина Божија" — који показује и опет будућност, и то само будућност. Између два израза, који показују будућност, по среди је израз, који показује садашњост .