Српски сион

Б р . 30.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 511.

свијеће, која је најдуже горела. Сви у опће вјероваху у чаробију ијш мађију. Закони Теодосијеви иреиуни су пријетња проти чаробији и врачању. А у то доба је лаодикијски сабор запријетио, особито свештенству, изучавање астрологије, уиотребу заговора и чаробних љекарија. Код многих хришћапа сачувала се и друга предрасуда: обдржаваху њеке незнабошке обреде и поштоваху њеке пећине и лугове као свете. Такови остатци иезнабоштва бијаху највећма распрострањени међу сељацима. У већим градовима, сличним Антиохији, много се бринуло за васпиње дјеце. Од пете године иђаху она у опште школе, гдје су учила. читати и писати слова па плочама, превученим воском. Одатле су их предавали говорницима, код којих су изучавали Омира и друге грчке класике. Осим тога бијаше и говорничких школа; али су овдје њеки предавачи гајили у себи тајно поштовање прећаодњег пезнабошког сујевјерја, мијешајући га са класичком литературом. Тек ио свршетку тих школа осјећаху млади људи на себи уилив хришћанске вјере. Крштење, које је примаио често не у дјетињству, дало им је права изучавати тајне вјере ; крштени, занесени религијоз ним чувством, удаљаваху се често у пустињу. Они, који су били више одани свијету, прихватише се изучавања грађанског права, чиме су иостигли високе етепене у служби. Брло многи стуиаху у војништво, које је било презрено, једно због тадање разњежености, а друго, усљед хришћанског учења о кротости. Што се тичр жена, хришћанство је удвостручило за њих мјере строге пристојности, које се одавно чувало у женским заводима. Идолске свечаности и игре бијаху им свечано забрањене. Млада дјевојка, и у пратњи чувара и робова, ријетко је излазила из куће, и то само у сумрак, а пигда није присуствовала престави у позоришту. А у цркви и код моштију мученичких, женске су биле одијељеие од мушких решеткама. Мећу тим, нема тога, с чпм се могла упоредити раскош и Финоћа обичаја неких од тих жена Истока, које су васпитане

усред мириса и ружа и које се китише пајФииијим накитима Индије и скупоцјепом тканином Бпблоса и Лаодикије. Но непрестано се дешавало, да су младе дјевојке мијењале ту једноличну утјеху са строгим животом и смјерном расом калуђерском; на тај нови живот побудила би их ма каква силна проповијед, разочарање, узбуђење. Ме1)у тим, у том иовом животу, и сујета је налазила за себе њеку примамљивост, као: опште поштовање људства, одијељена мјеста у цркви и т. д. Шта више, црквени проиовједиици тога времена жале, што су свјетске жеље остале и на даље у угодној усиомени код жена и у том свештеном сану; ми знамо, да су се њеке бринуле о што љепшем уређењу бора на грубој монашкој одјећи, или су ју пустили лијепо, да се вуче по поду. Међутим, многе хришћанске дјевојке обилажаху болне и сиромашне, подвргаваху себе смртној опасности и показиваху изванредну срчаност. Но и овдје су биле злоупотребе; оне су иотицале од многобројних иострига, и њих особито дивно жали св. Златоуст. Неки богати и нежењени људи узели би к себи у кућу једиу ма коју од тих, Богу посвећених, дјевпјака, као да тобож' таким непорочним рукама повјере управу својих домаћих нослова. И те дјевојке, вјерне в ипт е свом звању, него добродјетељима, за које их оно веже, издаваху налоге гомили робова, покораваху себи вољу свог господина и својим владањем биваху често исмеване и од Јудеја и незнабожаца. Догађало се и то, да су жене, раставивши се са својим мужевима, тобож' ради уздржања, заборављале своје објете и слободно и без икаквих запријека одавале се каквом год непознатом човјеку или робу. Са хришћанских катедара раздаваху се укори и проклетства на такве грјешне наклоности; алијемећутим било познато, да је било в иттт е жена, које су се иосветиле Богу, иего добрих супруга и матера. Та сажаљења достојна равнотежа морала је напијети друштву и држави доста зла. Нри томе су хришћански проповједници еавјетовали младићима и дјевојкама да ступају у брачну свезу, особито у њежној младости; но родитељи из пткртости и по-