Српски сион

Бр. 31.

„СРПСКИ сионл

С тр . 527.

Шта све није Цезар Бароније чинио, да ову смртну рану па телу римске непогрешности утамани! Измишљавао је чак и то, да су протоколш шестог васеленског сабора Фалсификовани, брисани, поправљани, итд.! Па све то тако није ништа помогло, да се баш ротенбуршки епископ, Карло ХеФеле приморан нашао, да демаскира најјасније све те махинације, те да докаже, да горе речено анатемисање јеретика и папеХонорија не сме никаквој сумњи иодлежати. 5 ) Но г. писац ваља да се одлучи, на коју ће страну? б ) Види К. НеГеТе, СопсШеп^езсћЈсМе, III, 290—313.

Ја верујем, да је ово беспримеран избор, јер ма на коју страну да се одлучи г. писац, проћи ће рђаво, иошто и у једном као и у другом случају долази са својом црквом у сукоб. Но то је он и заслужио, јер он је тражио кавге, п а н е к н р и м и и — ш т а п о в е. Дакле тако су чувале римске папе цркву Христову! Дакако да је те примере прећутао г. писац. И такав човек и м а о н д а о б р а з а, да говори о савесности! (Свршиће се.)

®!шш шштшм (На^ Ш « свештеничким зборовима, којн су овога пролећа и ,'!ста одржаии широм целе срп. прав. митрополије карловачке, гледамо ми не само значајну већ и јединствену и монументалну појаву, којој ћемо узалуд тражити равне па и сличне у историји наше овостране срп. прав. цркве и нашег свештенства. Колико је иама позпато, у кругу нашега овостранога свештенства, до сада још никада није било тако општег и живог покрета, као што је овај покрет ради свештеничког удружења. Још никада није било у нас толиких свештеничких зборова, нити је било случаја, да је целокупно наше свештенство у слободним својим зборовима исказивало своје мишљење о предметима, који га се непосредно тичу. Прва реална корист од тих свештеничких зборова, који су ове године одржани у предмету свештеничког удружења, састоји се у самом том Факту, да су ти зборови по целој митрополији мирно, свесно и достојанствено одржани, те се том нриликом свештенство свих појединих протопресвитерата лицем к лицу видело и узајамно упознало, састало и мисли измењало, те раскравило досадашњу ледену равнодушност и уждило у грудима својима прву варпицу будућега одушевљаја за што свесније и усиешније отправљање свога општег свештеничког задатка.

II 11Ш1И« ШШШ. авак.) Не обзирући се на то, шта су ти свештенички зборови предузимали и како су свој задатак свршили — сама појава тих зборова толико је утепша, њихова спољашња вредност толика је велика, да то није ни нужно подробније исказивати и доказивати. Као што нам је свима врло добро познато, наше свештенство појединих протопресвитерата једва има прилике, да се у пуном броју састаје, на заједничком збору и договору. Не говорећи о свештеничкој исповести, која још није у свима нашим епархијама одомаћена, избори заступника за наш цркв. нар. сабор и избор окр. протопресвитера — то су у главном једине редовне, а по томе и ретке прилике, када се свештенство једног протопресвитерата бар донекле па једно место скупља и узајамно виђа, па како то бива већином са неким немиром, изборном вревом и траје само кратко време, — то се може слободно рећи, да се у нас свештенство једнога и истога иротопресвитерата узајамно слабо и познаје. Приликом овогодишњих свештеничких зборова ми смо бар приметили не у једном, већ у два протоиресвитерата, да се браћа свештеници, који већ од више година живе и служе у једном и истом протопресвитерату — још никада дотле видели пи упознали ниеу, те је таковима још те како слатко пало и мило било, што су у једанпут