Српски сион

С тр . 528.

Б р . 31.

видели нред собом и иознали све свештенство свога протопресвитерата. Но није једина корист само у томе узајамном виђању и упознавању, већ је много већа корист у оном моралном у т и ц а ј у ц е л о г а з б о р а н а по ј е д и н ц е, појединца на цео збор и узајамни утицај свих појединих чланова између себе. Свештенство скупљено на такав збор осећа се жив.ђим и енажнијим — живљим, јер је у друштву живост, а снажнијим, јер је у скупу и слози — снага. Нема сумње, да на таковом збору сваки поједини свештеник у прегнантнијем облику упознаје оиште и спедифичне своје дужности, ноштоје случај, кад је усамљен и у своме ускоме кругу разним свакидашњостима затрпан. Но не само да боље упознаје своје дужности, већ му у тим и таковим зборовима очигледно расте и воља и снага и способност, да те своје дужности што савесније изврши. Ти заједнички скупови и зборови свештенпчки, неће донустити ни једноме иоле свесном свештенику, да утоне у мртву свакидашњост, те да у њој изгуби све своје идеале и свако заузимање и одушевљење за онште ствари — већ баш на против ће такви зборови с времена на време растрести и разбудити баш и успавана брата свештеника — дочим ће оне, који нису пали у свакидашњост и душевну летаргију, потстицати и одушевљавати на истрајну и одушевљену радњу у општу корист цркве нам нравославне и српског нам народа. Корист од овогодишњих свештеничких зборова поглавито се баш у томе и састоји, што је овим општим покретом наше свештенство пренуло из дојакошњег свога дремежа и мртвила, те — као да је кроз-а-њ електрична струја проведена — отпочело је неки свежији, живахнији и бујнији живот. Одржани свештенички зборови, зборска саветовања и предлози и нису ништа друго, већ утешне појаве те свежине и живахности. Па, ако намје у ошпте слађи и милији живот од смрти, ми ћемо радије гледати наше свештенство кад се креће и ради, кад је дакле мирно и живахно, него кад је дремовно и успавано, немарно и мртво. И ако смо уверени, да је поточна и речна вода баш за то што непрестано тече и

креће се — и свежија и здравија од устајане барске воде, коју је жабокречина нопала и растровала, онда морамо и о томе уверени бити, да пре можемо очекивати питаве хране и слатке духовне напитке од онога свештенства, које се у извесном правцу креће, ради и нанредује, него од онога, које иа једном месту непомично и немарно стоји. Разуме се, е ми не тврдимо, као да се наше свештенство све до овогодишњега покрета ради свештеничког удружења никада није мицало и ништа ипје радило, а на против, да ће — кад се удружи све и сва урадити, што је себи у задатак ставило. Ми само хоћемо толико да рекнемо — и то опда изричемо са пуним уверењем — да ће удружено свештенство више рада па више и успеха показивати — иего досадашње неудружено свештенство! 0 томе нае уверавају већ и овогодишњи парцијалнп свештенички зборови, који су не само расправили нацрт о удружењу, већ су узели у претрес и некоја друга питања, која се тичу цркве, народа и свештенства. На некојима од тих зборова пало је здравих мисли и лепих предлога н. пр. о коначном п целисходном уређењу свештеничке дотације, о оснивању општег мировинског Фонда за свештеничке удовице и сирочад, о уређењу и развијању катихетичне наставе у основним срп. нар. вероисповедним, а нарочито комуналним птколама, о подизању и неговању наше духовне књижевности II о многим другим важним нитањима, која су већ давно и давно на дневноме реду, но која, поред опште апатије и мртвила свештеничког сталежа, до сада не само да нису решена, већ нису као што треба ни расправљена. Видимо дакле, да наше свештенство када му се прилика даде, да се на збору своме с браћом својом састане, радо хоће да мисли и премишља, а још радије да збори и говори не само о својим сталешким и личним интересима, већ и општим црквеио-народним, религиозно-моралним и културно-просветним потребама. Овогодишњи свештенички зборови добили су у главном свој дневни ред од надлежне епарх. власти, т. ј. позвани су били,