Српски сион

Б р . 35.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 617.

„Сваки преступ, односно повреда тог закона носи са собом и моралну казну, односно душевни бод у оном степену, у ком је степену новреда" — веди г. К. Станић. Но то је по себи јасна ствар. Немојмо се лаћати суда небеснога, држимо се суда земаљскога — па шта видимо? Ни једног човека, ни једног кривца није осудио и казнио закон и суд. Казнио је он сам себе, осудила су га дела његова. Закон он само одређује, која су дела кажњива, и нод какову казну потпада овај или онај злочин, недело. А судија? Он испитује и просуђује, је ли дело, које је неко учинио, кажњиво, и на основу тога према закону одређује и досуђу.је кривцу — по учињеном неделу — казан, већу или мању. Но за то, што у строгом смислу кривац сам себе осућује, односно осућује га и казни учињени злочин — нико не ће хтети тврдити, да није потребан суд и судија, да је непотребан и излишан писани закон, и одредбе истог закона. А је ли и хоће ли бити тако и на „пошљедњем суду" ? Са свим тако. Христос — као судија — ређа и набраја праведницима дела њихова: да су гладног наранили, жедног напојили, госта и странца примили и прихватили, гола заодели, болна и у тамници ноходили и надгледали. (Мат. 25., 35. — 36.) То су пак дела такова, која за себе, по божијем закону, заслужују, доносе награду, и за то Христос и изриче им пресуду: „ходите благословени оца мојега примите царство, које вам је приправљено од постања свијета." Грешнике пак осућују дела њихова (Мат. 25., 42 — 43.), а та су: да гладнога нису наранили, жедиога нису напојили, госта и страна нису примили и прихватили, гола нису заодели, болна и у тамници нису походили и надгледали — и за то : „идите од мене проклети у огањ вјечни, приправљени ђаволу и анђелима његовнјем." Разлика је само између земаљског суда и људског судије — и иебесног суда и божанеошг судије та: што земаљски суд испитује дела, људски судац тражи и иште осведочење о неделу овог или оног кривца,

на да му може изрећи пресуду; међу тим то код небесног суда нема; божански судија — познавајући дела — изриче одмах пресуду. И ако би са општим и „пошљедњим" судом могли бити готови —■ ипак ћемо се још мало њиме забавити. Као и код васкрсења мртвих, тако и овде, код општег суда г. Станић притиче разуму, позива логику у помоћ, па вели: „Као што из тела ускршавају и прелазе у други живот и праведни, односно по духу живи и здрави: и грешни, по духу болесни и мртви: то се разуме, да ће се нри овом и овог смисла општем васкрсенију судити живима и мртвима: живима као праведнима, а мртвима као грешнима; а никако у оном смиелу, као да ће ово исто наше тело некад из гроба свог устати, са својим духом сајединити се и још једанпут оживити, па да ће им се као већ бившим умрлим судити. У овом смислу никако се не може разумети опште васкрсеније већ и за то, што се вели, да ће сва телеса ускрснути и оживити; а кад буду сви мртви из гробова телесно устали и оживели, где су онда ти мртви? и коме би се онда као мртвима судило?" Дакле: здрав разум, здрава логика не допушта васкрсење мртвих и општи, „пошљедњи" суд! Св. писмо учи, да ће Господ наш Исуе Христос „судити живима и мртвима" (II. Тим. 4., 1.) — „а кад буду сви мртви из гробова телесно устали и оживели, где су онда ти мртви? и коме би се онда као мртвима судило?" — пита г. К. Станић. Но ево ћемо се и ми, драги читаоче, у учењу г. Станића држати здравог разума, и ићи путем здраве логике, из њиме датих премиса извешћемо иравилан закључак — па ћемо видити, шта ћемо добити, до чега ћемо доћи. „Друго рођење нашег духа из тела значи наше васкрсеније из мртвих ; јер док живимо на овом свету, ми смо мртви по телу, и живимо у телу као у гробу, и устајемо. из тела као из гроба у доховни живот." „Таково и у том емиелу васкрсеније сваког појединог значи опште васкрсеније