Српски сион

С тр . 640.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 36.

помињем имена, али им одмах велим, да они (т. ј. многи наши „тако звани" писци и књижевници) још и данас држе: а) да је излишан посао учити све оно ; што уче људи који се не уздају у своје дарове; б) да је њима основно и правилно знање језика, на којем пншу, право бреме, јарам, и да је то носао оних који немају дара или бар онога што они зову „школска" ученост; в) да је њима изврсно владање језиком дар с неба па, прецењујући самога себе до заноса, заборављају, да тај дар који се даје свакоме нодједнако и који се различно иоказује, јер стоји до карактера, т елесног и ду шев н ог з др ављ а, о б р азованости и т. д. — није још уметност, и да са самим даром нико и никад није ностао уметник; г) да они (таки људи), не осећајући потребе да им ваља у ч и т и и о п е т у ч и т и с в о ј језик, не маре ни за Факте историје књижевности, нити знају да су сви њихови којекакви иослови само нешто случајно, и да не ће остати за дуго у висини, до које превртљивом срећом дођоше, већ да ће брзо сићи доле и помешати се са светином, која је донде у њих без свести пиљила. Напоменувши све то многим нашим писцима и књижевницима, желим и очекујем од њих: а) да не држе и од сад, као до сад, да је с а с в и м л а к о н и с а т и н а с в о ј е м м атерњем језику, јер, држећи да је то природно, бивају они у тој вештини самоуци, а иословица вели: самоук недоук (аи^осН(1ас(1си8 кепп(1осћ18); б) да не раде внше без и чије помоћи, а на име без помоћи речника, јер је речник м н о г о потребнији п и с ц и м а и к њ иж е в н и ц и м а н е г о л и п р о с т и м ч и т ао ц и м а, а где има бољих речника и где читаоци чешће у њих загледају, у кратко: где се већма држи да народни језик треба знати, онде је и књижевност као уметност на вишем постољу, онде се б о љ е цен е и з а с лу г е појединих пи саца; и но томе с в и и р а в и п и с ц и т р е б а с а д р у г и м з н а њ е м д а с а с т а в е и п о т р е бно знање језика, на којем пишу, да га уче остајно и да се чешће обраћају р е ч н и к у;

в) да се у напредак не управљају једино ио својем личном укусу, веК да се прихвате више стварнога, но што је већ крајње време, да се — пр ема данашњ ем стању српске граматике и на основи поређ е н е н а у к е о ј е з и к у — пречисти и осветли језиковна грађа или материјал, те да се тим и унапређује наука, и буде својим читаоцима од корисги, и г) да не мисле лакоумно, да је за њих довољан онај део језика, који им је случајно остао у памети, слушавши како други људи говоре и читавши како су други људи писали, већ да нолагано, са свим просто и с п о љ а: с л у ш а њ е м и ч и т а њ е м у м н о ж авају своје језичко благо око језгре, која је ту, јер је очевидно, да тај постунак није ништа друго, до трајно умножавање о н е г о т о в и н е р е ч и, коју су прибавили себи у свом детињем веку, те да свој начин изражавања подигну на виши ступањ. У нас Срба „данашње стање науке о језику" најбоље представљају Даничићева дела те врсте, јер до чега дођоше германисте, романисте, словенисте*) и остали што предњаче на пољу науке о језику или уноредног језичарства; то је Даничић самостално употребио да осветли уредбе српскога језика: те се тако у његовим делима јаено огледа историјски и упоредни правац новије опће н а у к е о ј е з и к у (г л о т и к е или л и н г в истике); којега се не држати у књижевноети српској, значи заостати у науци језиковној, онћој и посебној, а тврдоглаво се отпирати књижевним пословима тога нравца, показало би право назадњаштво у томе. Ми смо, до душе, увек билн н а з а д н и не само што се тога тиче, него и у књигама о језику. Докле су бољи писци и књижевници сазнавали законе срискога језика из н ародних умотворина и из Вукове граматике пред речником од 1818-е год., дотле у нас цароваше „славено-сербскли" језик у највећем јеку. — Године 1850-е изађе Даничићева „Мала сриска граматика", али у нас владаше Стејићев правопис, Пинковићева и В уј ићева граматика и Исаиловићев речник, све тако рећи службено и под морање, јер се тада по*) Боп, Пот, Грим, Ренцар, Диц, Макс Милер, Миклошић, ХПлајхер и др.