Српски сион

Бр. 36.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 637.

догађајима, који се збили у Јерусалиму. У том им се приближи Исус „и иђаше с њима, а очи им се држаху, да га не иознаше." У разговору „приближише се и селу, у које иђаху, и он —Христос— чињаше се да хоће даље да иде. И они га устављаху говорећи: остани с нама, јер је дан

нагао и близу је ноћ. И уђе с њима да ноћи. И кад сјеђаше с њима за трпезом, узе хљеб и благословивши преломи га и даде им. Тада се њима отворише очи и познаше га. И њега нестаде." (Види цео пут — Лука 24., 13.—35.). (Наставиће се.)

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТ, ЕАО ПРОПОВЕДНИК.

(Наотавак.)

ео<мл и епископи, његове присташе, разбјегли су се куд који. БосФорје врвио ла1>ама, ко.је пловише у сусрет Златоусту; запаљене свијеће, пјевање цијелога народа показиваху опћу радост. По повратку, не хтједе патријарх одмах да врши своју дужност, већ се хтједе настанити у једном предграђу цариградском. Но народна молба принуди га да се прими катедре као и прпје. Прве његове ријечи бијаху једно ставне и значајпе, и неке особине тог свечаног повратка тако су неки вјерно оцртали, да се никаква историја не може с тим упоредити. Ми као да видимо пред очима својим цијелу ту величанствену слику, а у сред ње кротки лик св. Архиепископа. Кад се бура стишала и кад се његов глас могао чути, онје рекао: „Благословен је Бог! То сам рекао, растајући се с вама; то и сад велим, и никад не ћу престати то говорити. Би се сјећате, да сам последњег дана споменуо вам ријечи Јова: „Буди имја Господње благославено от ниње и до вјека!" Те ријечи оставих вам као залог, — њих доносим, као ријечи благодарности. Околности су различне, славословље је исто: као изгнаник ја сам захваљивао ; вративши се из прогонства, исто тако благодарим. Зима и љето воде једном и истом — плодности земље. Благословен је Бог, који пушта громове; благословен је Он, кад их зауставља. У разна времена, која се једно с другим не слажу, душа је ипак увијек једнако расположеиа. Храброст крманоша не малаксава за вријеме мирна времена, нити се савлађује буром. Благословен је и кад се растављасмо — и кад ми вас поврати. Тијелом сам био

далеко од вас, но не и душом. Гледајте, шта су учиниле сплетке мојих непријатеља: оне су само увеличале приврженост к мени и сажаљење према мени. Прије су ме љубили само они којп вјерују, сад ме поштују и Јудеји. Ко је хтио да удаљи од мене пријатеље, зближио ми је и непријатеље. Не захваљујем се њима за то, већ Богу, који је њихову пеправду обратио мени у хвалу. Јудеји су распели Христа, и свијет је спасен; не прослављамо за то Јудеје, већ њихову жртву. Нек се освједоче, да видп сам Бог: какав је свпјет, какву су ми част нанијела њихова лукавства! Прије је била само црква иуна, асадјеи пијаца ностала црквом. Све је мирно, као да је једна глава, нико не треба ућуткавања, и сви ћуте у побожности. Данас су игре у циркусу, и нико неће тамо ићи, — сви као ријека јуре к цркви. Ријека. та —- ви сте, у вашој множини; шум ријеке — ваши су гласови, који се дижу до неба и свједоче о вашој синовној љубави. Молитве ваше вијенац су за мене, који свијетли јасније од царског вијенца. Ето зашто сам вас скуппо у цркву св. Апостола: као изгнаник, утичем се онима, који су ирије мене били у прогонству; к Тимотеју се утичем, новому Павлу, и оним освећеним тјелесима, која понијеше на себи ране Христове." Сјутра дан, у бесједи к народу, који је жеднио за његовом ријечи, Златоуст је упоређивао своју цариградску паству са Саром, која је за вријеме његова одсуства пала у руке невјернога Египћанина, и хвалио ју због њене храбрости, исказане у вријеме изгнања њеног пастира. „Брло се радујем, говорио је он, што сте ви побје-