Српски сион

С тр . 638.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 36.

дили, — и побједили без мене. Да сам био с вама, имао бих с-вој дио у вашој побједи; а због мог одсуства, све је ваше. Но и то ми је хвала, што сам вас научио, и без ода вашег, показивати племениту душу, слично бордима, који и без свог учитеља, који их је изобразио, показују своју снагу." А у то вријеме, он је из броја својих непријатеља искључио дариду, која је радила да се он поврати, признаваоје, да је обвезан љој, и називао ју „заштитницом вјерних и уточиштем несретних." Измирење с двором и аристокрацијом пе би дуга живота : Евдоксији бијаше тешко да заборави своју злобу и околност, која ЈУ просили да попусти. Дворјаници н дворске госпође дражише ју. Да још више поласкају њеној увријеђеној гордости, спремљена је била евечаност, у пола незнабошка, откриће сребрне штатује, подигнуте у славу њену, на тргу, између сената и цркве св. СоФије. То, своје врсте, освећење пропраћано је било играњем и пјевањем. Златоуст, у једној својој бесједи страшно је ногрдио ту церемонију, налазећи, да је имала идолски карактер. Увријеђена Евдоксија на ново пусти гп.еву на вољу. Златоуст није се ни побринуо још да измијеии саборски акт, који га. је окрнвљивао, те је заузимао свој пријесто, не добивши још разрешења. То тобож' нарушење правила, бијаше новим оружјем у рукама његових зложелатеља, и, усљед врло згодне нрилике, епископи Грчке и Истока бише по ново сазвани у Цариград. ТеоФил, не усуднвшн се доћи тамо, ипак је био вођа цијеле те епископске ннтригуе. У то вријеме, кад ,је нови сабор држао своје сједнице, Златоуст је непрестано говорио у Софијској Цркви, и говорннштво његово држало га је у равнотежи са свима његовим моћним непријатељима. Четрдесет епископа изјавише се за њега; остали, будући у већини, иаговараху императора да изагна Патријарха прије празника Иасхе, јер су се бојали, да би се у тај велики дан тешко могло до њега. У очи празника доби Златоуст налог да изађе из нркве; али не бијаше могуће отргнути га од приврженог му народа, који, оставпвнш цркву, сакуни се у крстионици,

коју сазида Константин. Жестоки и малодушни двор посла војеку, која се састојаше из самих Гота-гардиста, да растера народ: крв нотјече нред самим олтарем, а војннци исмијеваху женске, које очекиваху крштење, полуодјевене, но обичају црквеном. Најиоелије, император је потврдио указ о изгнању Златоустову. ВВега отиратише с почетка у Никеју, чије име требало је да присили гонитеље да се сјете и застиде своје нечовјечности према елаткорјечивому браниоцу св. вјере. Из Никеје повлаче га даље, у пајвећу иустару Арменије, мјесто дивље, нездраво, окружено варварским насеобинама. На нуту је претрпио доета увриједа од неких монаха и од еиископа кесаријскога, а притекла му је у помоћ удовица министра РуФина, који је прије неколнко годииа умрво. И у највећем прогопству није он нрекидао сношаја свог са епископима, који су били за њега, и с онима који су послије гоњења његова прешли на његову страну, и са дијелим Истоком и Западом. Будући отправљен у мјесто Кукуз, чију околицу онустоншше хорде које су крстариле оиуда, и отуда у срце Арабисе, на границу нуетог предјела, опасаног ланцем Тавра, оп је и овдје нашао неколико нобожних поштовалаца, и нримао депутацнје еиископа и посјете њеких одШих пријатеља из Грчке и Азнје, и помоћу њиховом налазио се у опћењу са хришћанским свијетом, од кога су га хтјели удаљити непријатељи његови. Не би било могуће разумјети необичне обичаје оног доба без оних иисама, која је Златоуст, извржен илијену, у биједи, писао из иустиње на све стране нзображеиог свијета. Царство, са својом насилном и слабом управом, распадало се са свију страиа; но хришћанско друштво, сједињено и у самој расијаности, налазећн се у одвисности од сама себе, радило је заједнички. слагало се, одушевљавало се једним усрдијем па свпма крајевима свијета. Златоуст је иисао на Исток: епискоиима Јерусалима, Кесарије, Скитоиолиса, Адане, Коринта, Тесалоника и многих других градова, и ипоцпма Сирије, Финикије и Египта; на Западу: епископу Картарш-