Српски сион

Б р . 37.

Кад хоћеш да служиш свету тајиу све- | спољагању пристојност у свима покретима чаног прииошења жртве, спреми се до- твојим. Одмери висину гласа свога, да се и

стојно за тај рад, уер ]е тс/ј иосао велик, иошто се не сазида човеку двор тај, но Богу (а. Днев. XXIX. 1.). К светом жртвенику долази свагда с чистом савешћу и са скрушеним срцем, јер који недостојно једе и иије, суд себи једе и иије (а. Кор. XI. 29.).Кад облачиш одежде, говори прописане молитве, и ни по што се не разговарај са онима. који около тебе стоје; јер таково разговарање одмамљује ум од свете службе а присутне не утврђује у вери н побожности. Олтар је место свето и у њему мора владати тишина, јер је Госиод близу (Филип. IV. 6.).

Кад обављаш богослужење

покажи и

тим покаже пооожност душе твоЈе и скрушеност срца твога. Кад свршиш с.вету литурђију благодари Богу, јер је достојно и праведно благодарити Богу за толику милост. На велику саблазан служи правовернима, кад свештеник, свршивши св. литурђију, у место да лепо скине са себе св. одежде, збаца их, те говори којешта с онима, који су око њега, и одмах на улицу излази. Ти се у том угледај на једанаесторицу аностола, који пе изидоше из горнице, где је свршена св. тајна, пре, ио што молитвом благодарише, а не на Јуду издајицу, који, узевшџ залогај, одмах изиде (Јов. XIII. 30.).

(Наставиће се.)

Проповед на дан „ВоздвиженЈн честнаго креста" т МИХАИЛА БАЧИЋА, КАПЕЛАНА *) и знате, шта је то застава? Та свако ћанство је отпочело борбу са светом и ио-

друштво, сваки народ има видл.иве знаке, но којима се међусобно разазнаје. А знате ли, како свако свој спољни знак штује и љуби? Ако не знате, а ви запитајте оиога, који свој народ жарко љуби, да-ли му се груди силније таласају, када у туђиии смотри међу заставама и заставу народа свога, где се ионосно вије у плаву зраку. Запитајте оседела у бојевима, војака, коме при ногледу заставе, која га је толико нута водила у смрт и на победе, млада крв у срце јурне. Па и Хришћанство има своју заставу. А то је — крст. Под знаком крста Хриш-

бедило свет. И дан данас бори се оно под тим зпаком и иобећује у далеким крајевима света. Јер крст има чудотворну моћ, као гато му је и појава чудесна. 0 крсту дакле п чудотворној тој снази његовој изабрала је душа моја да вам данас прозбори у славу божју, а за спасење наше овога и онога света. Јер када је данас дан Крстов, иека и побожаи збор о њему буде. А вас молим, да ме иажљиво слушате и сваку моју реч измерите, и онда ћете ме разумети. Хришћани! Ја рекох, да је ширење крста чудо. А знате-ли, гата је чудо? Од-

*) Михаило Бачић умрво је као панчевачки капелан 7. фебр. 1884. год. Међу његовим хартијама на ђене еу, после смрти му, две лепе духовне беседе, од којих једну овом приликом саоппгтавамо, да се види, како је црква у спремном и ваљаном, али — на жалост рано нјоеминулом — младом свештенпку много изгубила. Из живота пок. М. Бачића епомињемо: да се родио у Јасеновцу (у ХрватскојЈ б. авг. 1857. Патећи се без родитеља у сиротињи, с тешком муком и невољом, свршио је гимназију и богословију у Карловцима. После свршене богословије рукоположи га 7. јулија 1882 год. данашњи св. патријарх Георгије, као бивиш, управо онда поставши енископ темишварски. Капеланисао је годину дана код белоцркванског проте пок. Стефановића, а о св. Илији 1883'. год. нређе у Панчево за капелана пароху тамошњем пок. М. Атанацковићу, где је и умрво, остав код Ианчеваца у најлепшој успомени. Осим проповеди писао је он још и друге богословска. ствари. Тако је штампао у „Хришћ. Веснику" позамашне радове : „Хришћанство у повесници" и „Шта је религија (вера)?" Бавио се још п са лепом књижевношћу. Још као шестошколац штампао је у „Јавору" (год. 1876.) лепу песму : „На пролеће" и једну вешто пзведену сонету: „Петру (Пецији) Петровићу". Г. Д. Пр -радовић, парох голубиначки, саопштио је у 9. бр. „Јавора" од год. 1889. једну његову по оној : „банДеатчв 1§Ииг. . спевану песму. Свакако је српска црква у Михаилу Бачићу прерано изгубила једног ретког раденика. Мир пепелу његову ! Уредн.