Српски сион

Стр. 650.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 37.

мах ћу вам рећи. Бог управља светом по својим непроменљивим законима, које је установио једанпут за свагда. Човек се на такову управу навикао — постала му је обичном и природном. Но кад вечни промисао нађе за нужно да у ток људских ствари утиче непосредно, онда то чини на начин необичан, како би човек прст Божји и осетио. Тај начин Божје управе зове човек надприродним, зове га — чудом. Бог је дакле нашао за нужно, да своју божанствену науку са крстом на челу чудесно рашири и утврди међу људима, а у границама својих непроменљивих закона. А зашто? — Ево зашто. Пре доласка Христова човек је јако био пао у грех и заборавио је био Бога. Бејаше много незнабожачких вера, које су училе да су од Бога. Зато Бог шаље у свет свога јединороднога Сина, да спасе свет. И он се јавља у телу човечју; али не у иалати силних тада римских царева, век као сироче — у јаслама. Христос ступа на позорницу света са најсавршенијом науком, која има остати за све векове, у облику обична човека, а не у облику припознатог научењака и мудраца. Бира себи ученике нижих слојева народа, неуке занатлије и рибаре, а не бира их из кола учених људи; бира уз то људе плашљиве, који се при страдању његову разбегоше, а не бира одважне и храбре. . . Ко би дакле рекао, е ће из тако незнатне и презрене групе људи још презренијега тада народа изаћи наука, која Ке овладати целим светом? Ко би, драги моји, рекао, е ће из семена горушичнога, што-но га посеја Христос, нићи дрво, чије ће гране допирати до неба, да се под њиме може одмарати цео свет?— иа још уз то после онако кратког учења Равунијева (како то Христа зваше његова околииа)! Али место Христа развио беше крст, на који га разапеше, чудотворну моћ. Крст је постао заставом и вођем маленом броју његових верних — управ онаки крст, на коме су тада умирали највећи зликовци. Па зар, мили моји, није и то чудо: изабрати нечем за заставу тако понижено знамење? Зар то нпје морало изгледати тадањим ученим Грцима као безумље, а Јевре-

јима као саблазан? . . . 0, та неиспитани су путеви твоји, Господе, и неиепитани су судови твоји! Јер гле, сви ти, који се у први мах ругаху крсту, за мало иа се стадоше бојати његове моћи — Хришћани су крст љубљенога небеснога учитеља обасииали пољупцима и сузама полевали. То хтедоше противници да угуше. Зато бацише крст, на коме је Христос разапет, у неку нечисту рупу. Још га затрпаше блатом и костима злочинаца. Но узалуд Хришћанима не угушише спомена на, Божијега Сина и на његов крст: од тога доба ношаху они крст Христов у срцима својим. Незнабошци мишљаху, е ће га одатле ласно ишчупати. Почеше Хришћане го ни ти и мучити. Али из крви палих Хришћана као да ницаху пови Хришћани. Па и сами најгрознији мучитељи њихови — дивећи се снази своје жртве, што ју им и у најтежим мукама улеваше крст — примаху на се крста Спаситељева. Клонуше миптитт е џелатске; али не клону вера у Хришћана. Бесомучни тирани задрхташе; али не задрхташе срца, у којима становаше крст. Тако је ето, мила паство моја, било са Хришћанством првих три стотине година његова живота; тако се је оно борило. Па и у том лежи — чудо. Јер док су незнабошци ширили евоју веру па ле ттти нама противничким, Христос шири своју на лешинама својих приврженика! Но крваво сунце, које је сјало Хришћанима за три столећа, постаде са Константином Великим светло. Константину цару указа се за једне војне на небу знак крста санатписом: „Овим ћеш победити!" Он прими крст и победи ненријатеља свога и хришћанског. А царица Јелена, мати његова, удостоји се те части и среће, да пронађе и ископа крст, на коме је издахнуо божанствени учитељ, а кога су, као што вам рекох, незнабошци већ давна били затрпали. У спомен дакле тога проналаска славимо ми данашњи празник. Од то доба засја крст у светскоме блеску. Постаде украсом хришћанских храмова, заблиста на краљевским крунама, убојним заставама и би највећим одличјем на прсима великашким. Но од тога светског сјаја добио је он уједно и сен. Мало по