Српски сион

С тр . 652.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 37.

коном, то зовемо чудом. Такова надприродна чудеса може само један Бог чинитн." У собу, вратима затворену, отворити врата, па ући —природно је; у собу пак, вратима затворену, ући а и неотворити врата — неприродно је, надприродно је, чудо је. Дакле је и Христос „у собу, вратима затворену, а да се врата и не отворе" ушао и ући могао само „надприродним законом" : дакле чудом. А да је пак „таково надприродно чудо" учинити могао, доказује и еведочи то, што је он — „Бог." Сад бих само запитао: шта је, које је веће чудо : да ли подићи из мртвих човека, који је већ у гробу трунути почео (Јов. 11., 39.) — или „ући у собу, вратима затворену, а да се врата и не отворе"? Рекао бих: да ако прво чудо није веће од другога, али свакако није ни мање. Да ће мртви доиста из гроба телесио устати — има још и више доказа. У тој истој 15-тој глави прве своје посланице ка Коринћанима вели даље св. ап. Павле: „П1та дакле чине они, који се крсте мртвијех ради? Кад мртви јамачно не устају, што се и кршћавају мртвијех ради? И ми за што иодносимо муке и невоље сваки час? Сваки дан умирем, тако ми, браћо, ваше славе, коју имам у Христу Исусу Господу нашему. Јер ако сам се по човјеку борио са звјеровима у Ефесу, кака ми је корист ако мртви не устају? Да једемо и пијемо, јер ћемо сјутра умријети." (Ст. 29.—32.). Није тешко погодити и рећи, о каквој смрти и о каквом васкрсељу је овде реч. Говори се о обичној, телесној смрти, и о обичном, телесном васкрсењу. Јер човек, који је увереи о томе, да тело, које умре и у земљу се положи, у гроб сарани, никад више не ће из гроба устати и васкрснути — наравно да тај човек не ће хтети — тако рећи — лакоумно и неразумно тело своје излагати „сваки час" разним „мукама и невољама" и тиме доводити у опасност онстанак и живот тела свога; него ће своје тело пазити и чувати и од сваке опасности уклањати. Или: знајући, да тело не ускршава, а при том имајући на уму, да му тело сваки час умрети, пропасти може -— гледаће бар, да своје тело за живота

добро нарани и напоји— „да једе и пије"; та и онако је то све, што ће тело добити; то му ј е сва награда! Међу тим св. ап. Павле своје тело не пази и не чува; он навлачи на своје тело „сваки час муке и невоље", он „умире сваки дан"; он излаже онасности живот тела свога: „бори се са звјеровима"; — а све то чини за то, што је уверен, да ће му тело — ако и умре — ипак устати, васкрснутп, оживити. Но телесно васкрсење мртвих још се јаче доказује оним нитањем, које св. ап. Павле меће у уста једноме од оних, који његову науку о васкрсењу мртвих слушају. А то је: „Како ће устати мртви? и у каквом ће тијелу доћи"? (Ст. 35.) Је ли васкрсење мртвих — узевши га у смислу учења г. Станића: „васкрсење нашег духа из свог тела, као из гроба" нешто необично, нешто чудновато, нешто немогуће, нешто невероватно, тако да човек мора запитати: а од куд то може бити: „како ће устати мртви"? Не — није! Умрло трошно тело, из њега се извио дух, који је вечан, нераспадљив: нешто са свим обично, природно, могуће и над вероватноигћу. Разбио се суд — просула се течност: обичним људским разговором! Али: умрло тело, у гроб положено, у гробу иструло — из гроба да уетане и оживи: је ли то нешто обично, природно; изгледа ли то иама као нешто посве могуће, вероватно ? Не! Ту обичан људски разум мора запитати: „како ће устати мртви?" Али: „Безумниче! ти што сијеш не ће оживљети, ако не умре". (Ст. 36.) Значајно је овде то, да ап. Павле упоређује васкрсење мртвих са сејањем: у земљу се баца, у земљи умире, из земље устаје и оживљује. На каково васкрсење мртвих можемо односити ове речи, односио упоређење апостолово: на васкрсење духа из тела — или на васкрсење тела из гроба, из земље? Сеје ли се дух у земљу т. ј. иолаже ли се дух са телом у земљу, па да оданде устане, оживи?