Српски сион

Бр. 42.

„СРГ1СКИ СИОН."

Стр. 721.

ми он одговори: штедило се ; само да се внше нагомила за будућноет! Ја сам само констатовао, да се са библијотеком није савјесно руковало. А то је већ констатовао и други прије мене. Па мени сад г. П. М. нребацује, што нисам ногодио, да се некад на будућност помишљало. Но кад о том помишљању на будућност нисам нашао нигдје ништа забиљежено, кад сам видио, да су госнода библиотекари послије госп. Руварца, били толико комотнн, да пису у никакав сппсак хтјели у.вести ни оно што еу купнли, или поклоном добили, кад сам видио, да су они овда-онда и што год купили, али тако, да швански књижари нријете, да ће изнијети богословију нашу као аћвсћгескепДев Ве18рје1, кад ево и данас стоји преда мном стар и једанрачун од близу 50 Фор., а библиотека наша н е м а д о т и ч н и х књига внше него можда за 15 Фор., — онда ми реците шта сам крив? Питајте бољег од мене, питајте госп Руварца, он је видио библиотеку, он је ваљда сваку нашу књигу имао у руци, он је видио свој списак, тражио књиге, које је он купио и увео у снисак, тражио па не нашао — њега питајте, нека он рече свој суд о госиодарењу са нашом библиотеком, иа ако вам он рече: то је све било за то, да данашњ а управа може искати новац за Миња, онда ћу и ја отворено нризнати своју неспособност у домншљању око питања : за што је са нашом библиотеком зло и никако руковано. Не, не, госиодо! Руку на срце, па говорите искрено и ноштено. Од одласка г, архим. Руварца у манастир, била је наша библиотека пусто масло, за које се нико није бринуо, или ако се бринуо, бринуо се само на штету њену. А то није ли-

јепо, није родољубиво, није поштено. Пита мене г. II. М како сам имао образа да нападам ради библиотеке управитеље и проФесоре богословије. Пека ми рече кога сам напао за библиотеку, било у извјештају, било овдје. Нисам споменуо ничије име. Ја не знам, ко је нашу библиотеку упропастио, али најмирнпје душе н са чнстим образом велим и опет : са одласком госп. Руварца почиње пропадање наше библиотеке. Ако ово кога дира, ако.се који од нашљедника госп. Руварца жаца од ове моје изјаве, томе ја нисам крив. Ма тај треба и да призна своју кривицу, свој немар и своју г бесавесност, а не да прља мој образ. Ја сам рекао доста. Хоће ли ко и више, нека рече, па ћу му и више казати и доказати. 5.) Г. П. М. узима у заштиту госп. архим. Р у в а р ц а, г. проту Б о р о т у и г. нроту К у и усаревића и одбија од њпх моје нападаје. Не знам да ли су му та господа на том благодарна. Али знам за двојицу, да их у том извјештају није ништа увриједило. Њихова је савјест мирна. И они, са осталим поштеним свијетом, жале несретно стање нашег богословског училишта од 1880 године па до новијих времена. С њима сам био и с њима сам разговарао, ма онн н е р екоше да је моје иисање бесмислица А како и да рекну то, кад знаду, да је оно жалосна истина. Исто тако знаду они, да сам ја био н остао, па вјерују да ћу свагда и остати њихов благодарни ђак. Са г. Купусаревићем нисам био од како сам му ирестао ђаком бити. Гдје сам њега у извјештају увриједио, то не знам. Морао бих њега чути. Ма ја држим, да је и његова савјест мирна. Остаје још госп. др. Емилијан нл. Радић.

(Свршиће се.)

с—л/^)ј

р Ф л 1» 1 Е.

ј^-чЛЛ—»

— (Свештеничка скупштина,) која је за 12. и 13. октобар о. г. у Нови Сад сазвана била, морала се због колере до бољег и удеснијег времена одгодити. „Одбор за припремну радњу око остварења свештеничког удружења" чине-

ћи све припреме за свештеничку скупштипу, у смислу постојећнх закона, нрнјавио је држање исте скупштпне градском начеоништву у Нов. Саду, с молбом, да се држање свештеппчке скупштине узме с одобрењем на знање. Пријаву ту подпеоје у име одбора градском начеоништву ново-