Српски сион

С тр . 916.

,СРПСКИ СИОН."

Б р . 52.

Па када —•. но нашем осведоченом уверењу — такво мишљење влада у целом нашем народу о римској цркви и љезином примату, онда ми одсудно поричемо, да се један др. Михаило П о л и т-Д е с а н ч и 11 „отресао свих предсуда" у погледу примата римске цркве и да је баш он — који се тонло загрева за наше лепо православље — први, који се диви тој величанственој самовољној, властољубивој и нехришћанској установи, која се у нримату римске цркве нравовославном и правоверном свету као очита саблазна ириказује. Што пак „Католички Лист" „за извесно казује, да ће се др. М. Полит и његови другови узалуд трудити и договарати, јер неће инак никада доћи до сталногауређења својих народно-црквених одношаја, докле неусвоје папство и иапски примат у цркви" — на

то довикујемо „Католичком Листу" : Јест, нама је јако нужно да најзад коначно уредимо своје народно-црквене одношаје, и мићемо се као" сннови једне свете иравославне цркве, ма и тешко, али ипак најзад споразумети, да те народноцрквене одношаје (у супрот вашем злогуком пророчанству) лепо, мирно и иаметно уредимо — али знајте и то, да би пре оставили вечито неуређене свеколике наше нар о д н о-цр кв е н е одношаје, но што би икада дошли на мисао, да одношаје нашег српског народаинаше иравбславне цркве уређујемо на основу папства и лажног примата у цркви Христовој. Јер нашој је цркви Христос глава, а не папа — на ако нам Христос и сам Бог не помогне, од римског папе нећемо помоћи тражити! Ако вам је толико доста — и нама је! Будите ви мирни и срећни у својој цркви — а ми ћемо у својој, како нам Бог да!

Г О В О Р Др. НИКЕ МАКСИМОВИЋА 0 НАЦРТУ НАРОДНО-ЦРКВЕНОГ УСТАВА. Говорио у седници ерпског народно-црквеног сабора од 13. новембра 1892. (Сврше гак).

Па да видимо, какве су то ужасне разлике, која су та начелна питања, што нас деле; јесу ли заиста те разлике од толиког замашаја, да су кадре иоделити овај сабор на два табора, и то тако, да једна странка тако далеко иде, е је готова за случај, ако се ма и једно иитање не реши мо њеној вољи, наиустити све корисши, које нам даје иредложени устав, осујетити једва дочекано коначно уређење нагие, битни услов автономног нам животаа и будуЛег наиретка и изложитч целу авшономију опасностима, које могу настуиити на грдну штету нашу. Ту је нре свег&иредседнигитво уцрквенимоиштинама. Нема разговора, иризнајем, да је то важно, врло важно нитање, али да је од толиког замашаја, да ми са гледишта тога нитања, пресуђујемо нашу главну цељ, реинтеграцију автономије наше, то никако допусТити не могу. Изборно председништво, држим, да је неонравдано, од како стојимо на црквеном земљишту

саборског устројства, што је противно оном нрије поменутом привилегијалном, народном становишту. Предложеним уставом устројени су сви делови нашега организма ирема бишним основима саборског усшројства и тим је у највишој автономној СФери узакоњено начело, добило једнообразног израза — од горе па до доле у свима саставним деловима наше организације; ириродно иредседнишшво иароха има дакле своју иргцзодну основу у самом организму нашем. Ово је моје доктринарно уверење. Ми смо то нредлагали и доказивали још 1879. г. Но, господо моја, са своје стране изјављујем, да мени то иитање није од толике важности, да не бих могао своје становиште жртвовати важнијим и већим интересима.у толико више, што нам се пребацује, да идемо за тим, да се крње автономна права нашега народа. Није, а не може ни битн задатак српског сабора, да крњи ма и најмања автономна права, и ми држимо, да то није крње-