Српски сион

Бр. 52.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 913.

вора ; са којима је и ванредна дужност скопчана, као и тасова од целивања, изузимајући тас са Христова гроба и испред нрестола Богородичног, којп припадају дркви, не урачунавају се свештенству у редовну Плату". Свештеник Миле Крајновић вели, да је због тасова црква постала место за трговину, а осим тога увек скоро дође због њих свештеник и тутор у колизију. Тасови треба да су црквени. Предлаже, да се изоставе сви тасови осим онај на Христовом гробу и код престола матере божје. Његова Светост патријарх-председннк је мишљења, да би те тасове у опште ваљало забранити, јер тасови. одбијају верне од цркве. Многоме је стид и доћи у цркву, ако нема шта да да у тас. Купљење новаца по цркви изгледа му као нека трговина, а трговину је сам Христос истерао из цркве. Могао би се, ако би се баш хтело, код врата црквених наместити ковчежић, пако хоће нека даде на сиротињу- али по цркви не би требало тасове носити. Патријархје јошкао посланику једном сабореком одбору поднео био предлог, да се тасови укину, али тај нредлог није доспео до решавања. Но овде није место, да би се могло решавати о укидању тасова, јер би се у том погледу морао поднети засебан предлог; а овде се сад решава само о дотацији. Може се само усвојити предлог г. Крајновића, па да тасови припадну цркви. Прима се са иснравком М. Крајновића. §. 25. прима се без исмене, и гласи: „Парохијалне сесије, које би по редукцији свештенства залишпе постале, припадају јерархијском ФОНДУ". §. 26. примљен је такођер без измене, а у њему се наводи: колику ће годишњу потпору из јерархијског Фонда примати умировљени пароси и протопреевитери, док се не оснује мировински фонд за свештенике. §. 27. цримљен је но редакцији и гласи: „Докле се пензиони фонд за свешт. удовице и њихове сироте не оснује, донде ће удовице, као и њихова малолетна незбринута деца имати после смртп парохове за годнну дана уживати половину свих прихода, осим стана и пристојаба за званичне исправе, што ће уживати дотични администратор парохије. Оним свештеницима, који на таква места дођу, има се плата за ту годину јдо износа од 500 ®ор. из јерархијског Фонда донунити".

А није примљен предлог Николе Павловића, да се ту уметне још један парагра®, у ком би се казало, да би ту ствар требало оставити свештеницима и општинама, да се у том погледу споразуму. §. 28. примљен је без измене, и гласи: „Где садашњи пароси и сист. помоћници уживају ве ћу плату, него што је дотација овом уредбом утврђена, уживаће они исту плату и на даље, без да им се иста смањити може, и тек но упражњењу исте парохије ступа у живот дотација уредбом овом установљена". §. 29. примљен је такођер без измене са овим садржајем: „Где пароси и системизовани помоћници плате и друге користи из извесних других на ту цел одређених Фундација примају, уживаће они исте плате и користи од дотичних општина и на даље, макар ова п већа била, него што је уредбом овом установљена. А црквена општина биће дужна само недостајући мањак овом уредбом установљене нлате надокнадити. §. 30. по редакцији гласи: „Где пароси и сист. помоћници уживају из Фондова, одређених на цел дотација, већу плату него што је овом уредбом црописана, уживаће исту и на даље. „Исто тако остављају се у уживању стана, где таковог има, ма им по овој уредби и не припадао. „Парохијско свештенство добија осим своје дотације још и огрев, у колико и како је где исти до сада уживало". Ш о р а к предлаже, да се трећа алинеја, која која говори о огреву, сасвим изостави. Д о б р о в и ћ прихваћа тај предлог, и мисли, да би најбоље било, кад би се распорезало и свештенству у новцу дало, јер је данас врло тешко дати огрев. М. Г р б и ћ подноси исправак: „Пароху нрипадају 6 хватп дрва за нарохнјални дом, који му се морају до 1. новембра издати". Д. Прица усваја Грбићев исправак, да буде за све једнако, јер кад је једнака плата, треба свештеници једнако и дрва да добијају. Известилац Ј. Вукадиновић прима исправак, али да буде четири хвата а не шест. Њ. Светост патријарх мисли, да би овде у нашим крајевима доста било 4, а тамо у горњој Крајини 6 хвати дрва. Прота Штековић изјављује се за редакцију; њему даје ивдовна општина 12 хтати.