Српски сион

Стр. 914.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 52.

Барон Ј. Живковић: Има већ стечених | Решено је већином гласова, да се овај §. ирава, која се не смеју оспоравати. Предлаже, ј упути редакционом одбору, да га ирема исправда се овај парагра® упути редакционом одбору. цима на ново редигује. (СвршЕпће се.) „Лепо признање".

Под тим насловом донео је загребачки „Католички Лист" у своме 50. броју од 15. децембра о. г. чланак. који гласи: „Дне 5. новембра т. г. отворен је у Карловцима сабор карловачке грчко-несједињене (8ге! Ур.) метрополије. За две и по године, које су протекле од последњега заеедања и избора метронолите (у свибњу 1890. год) израдио је саборски одбор петнаес-торице нови „Устав" (статут) о организацији црквене управе у метрополији. Основа тога новога „устава", који иде за строжом организацијом црквеном у смислу хијерархичном, те свећенству досуђује већу власт у послових црквепих, предложена је сабору на веКан.е. — Није нам за сада намера. да се упуштамо у поближе разматрање тога сабора и његова рада, већ спомињемо само то, да је у седници од 19. новембра држао одужи говор одличан саборскичлан г. др. М и х а и л о П о л и тДесанчић. Из његовог говора нека нам буде дозвољено узети једно место, где се је изјавио врло нохвално о примату римокатоличке цркве. То место гласи: „ Наша источна црква је еаискоиална о томе не може бити ни најмање сумње. Ми је сматрамо као стару ираву аиостолску цржву. Но наша источна г^рква нема иргсмата, и за то што га нема као заиадна црква, она нема оне универзалне г^ентрализације, која заиадној цркви огромну снагу даје у свима деловима света и што је осиособљаваше, да се свагда с усиехом могла борити са државном влашКу, као што се и данас бори, о чему имамо доказа у најновије доба у нашој отау/тми." „Ово споменуемо — вели „Католички Ј1ист" — за то, да се види како умни људи и с противничке стране увиђају велику корист и нужду иримата у цркви Христовој! „Кад би г. др. П о л ит-Д е с ан ч п ћ, који се толико о т р е са о свих предсуда, дасеовако

лепо изјављује о примату римокатоличке цркве, хтео помно проучитн сведочан ства светога писма и традиц иј е, к о ј а г о в о ре о томе примату, то смо сигурни, да би се он уверио, да по установи Христовој нримат мора бити у цркви и да без примата нема цркве Христове. „Заиста, ако ми људи увиђамо велику корист и потребу примата, да се црква узмогне свагда с успехом борити проти свим навалам и ушчувати своју част, — па ма јуришао на њу цели свет — : ко ће се онда усудити да устврди, да тога није увидио њезин божански утемељитељ Исус Христос ? А како би опет могуће било, да би Исус Христосувидио, да је нешто цркви његовој, коју стече крвљу својом, корисно и потребно, а ипак јој то не би дао ?! То јединство и ту уннверзалну централизацију римокатоличке цркве, којој се толико диви г. др. Полит-Десанчић, величанствено је описао већ св. Кипријан" — и „Католички Лист" да још боље утврди г. дра Полита о потреби и неопходности нримата у цркви Христовој, цитира дословце н у латинском тексту и у хрватском преводу речи ; св. Кипријана, којима се — узгред буди речено свашта друго доказује, само не потреба примата у цркви Христовој. Иза те поуке, позајмљене од св. Кипријана „Католички Лист" наставља: „Иза овога лепога признања о снаги примата римокатоличке цркве говорио је г. др. Полит-Десанчић о централизацији своје цркве те је казао: ,,„Но наша источна црква баш због тога што је еиискоиална, има и мора имати своју г^ентралг^заг^ију. Само што је та иомесна у оквиру дотичне државе. ии „Али слабостте номесне централизације — мудрује даље „Католички Лист" признаје и сам г. др, П о лит-Д е с анчић, кад каже, да је хијерархија источне цркве била принуђена у борбах „тражити наслона у световном елементу."