Српски сион

с тр. 932.

„сриски сион."

б р. 53.

§. 41. усвојен је но нредлогу Њ е г о в е С в ет о с т и п а т р и ј арха-председник а, да се натр. мандатару, кад је етшскопска столица уиражњена, издаје у место 300 ф . месечна награда од 200 Фор. из неприкосновеног Фонда. На реду је: „Глава IV. 0 дотацнји митроиолита-патријарха. §. 42. Архиепископ карловачки и митрополит-патријарх српски оставља се у пуном уживању свих народно-црквених митрополитских добара н прихода, што нрипадају основном имању архиепископије и митрополије". Др. Миша Михајловић предлаже, да се митрополиту-патријарху одреди годишња дотација од 50.000 Фор., а сви приходи од народноцрквених митрополитских добара да иду половином у неприкосновени а половином у клирикални фонд . Овај предлог свој мотивује он у подужем говору. Барон ЈованЖивковић противан је нредлогу дра Михаиловића. Римокатоличке владике имају много већу дотацију, па треба и нашем патријарху оставнти сва она добра, јер је он не само заступник наше цркве него и целог народа. Он је за то, да се св. иатријарх обвеже, да од својих нрихода помаже просветне цели. Александар Стојачковић: Комасацију свих добара већ је г. 1871 иредложио . сабор, али то није одобрено. Расправљано је то питање и г. 1880 и 1 §86, иа се такођер није ништа уснело. И у рескрипту стоји, да се митрополит-патријарх има оставити у уживању свију својих добара. Држи, да је право, да поглавица цркве и народа буде што боље наплаћен. Мисли, да ни круна не би одобрила, да се патријарху одузму добра. Треба искати, да патријарх устугш један део на просветне цели, као што то чине римокатолички епископи. То је била интенција и царице Марије Терезије г. 1769, када је своме комесару гро®у Хадеку наложила, да, то нроизведе код митрополита, но он то није учинио, јер је већ био изабран митрополит Јован Ђорђевић пре него што је Хадек дошао; с тога је она доцније писала, да митрополита накнадно на то приволи, да даје и на нросветне цели, а нарочито на издржавање семинарије за клир. Препоручује редакцију. При гласању усвојена је већином гласова редакција.

§. 43., у коме се набрајају народно-црквена митрополитска добра и ириходи, прихваћен је без измене по редакцији Чита се §. 44., који гласи: „Мнтроиолитпатријарх има од доходака нар. црквених митр. добара и ирихода за издржавање богословског училишта, односно семинарије годишњи принос од 24.000 Фор. у нар. црквени клирикални школски фонд уплаћивати. — Ово наређење имаће тек по унражњењу митрополитско-патријарашке столице за будуће митрополите-патријархе важити". Барон Јован Жиковић нредлаже,дасе тај принос за семинарију повиси на 40.000 Фор. Клирикални фонд већ је до сад тако оптерећен, да неће све моћи смагати, те с тога треба да приномогне митрополит и патријарх. Држава нам и онако неће номагати, па ће наше школство морати малаксати. Ако што претекне од семинарије, уиотребиће се на просветне цели. Др. М и ш а Михаиловић иредлаже, да се одреди 75.000 Фор., од којих 25.000 ®ор. да иду на семинарију, 25.000 ®ор. у неприкосновени и 25.000 Фор. у клирикални фонд. Др. Б. Медаковић предлаже, да иатријарх српски, осим 25.000 Фор. за семинарију, даде још годишње по 25.000 ®ор. и на народне школе. Његова Светост патријарх-председник објасњује како стоји ствар са приходом. Доказује, да мнтрополитска добра не носе толико, колико се мисли и говори, него много мање — једва нешто преко сто хиљада Фор. А од тога прихода мора се платити 58.000 Фор. пореза, те према томе мало преостаје. Та су добра запуштена; али да се она добро инвестирају, донела бн временом 3—400.000 ®ор. годишње, те би отуда било н народу велике користи. Њ. Светост патријарх узима део по део у сонствену режију, и уверио се, да тако та добра доносе већи нриход; тако ће и даље чинити. Добро би било, да се та добра из фондова инвестирају, па ће се постићи горе наведена свота. Није за то, да се бројем одређује свота, јер приходи нису једнаки; боље да се то рекне у процентима од чистог ирнхода. Њ. Светост патријарх изјавл.ује, да ће чинити као што је почео, да би постигао што већи нриход, те да може иомоћи народу. На свој народ неће заборавити, него ће му чинити што вшпе може;