Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 1.

Кад век неко нешто мора чмнити, онда је ирпнуђен гледати и старати се 7 да то и изврши, којим било начином. Па који су и какви су ти начппи, на које свештеник може „иоучавати верне"? Ту је проповед Дакле да проповеда. Но како ће свештеннк проповедати, кад му брат Јеремић довикује : „Проповедање је вештина. За вештину није свако рођен. Ни за проповедништво. За то многи и крај воље и крај труда својом проновеђу усгЈеха не иостизава". А свештеник баш случајно „није за вештину рођен". Или правије — он и не зна, да ли јест, или није „за вештину рођен" — нико му то није рекао. Не будући собом на чисто — шта ће радити свештеник ? Не ће проповедати! Ту је „тумачење евангелија". Дакле да „тумачи". А како ће свештеник „тумачити", кад га брат С. Д-ћ страши, да је „тумачење евангелија ствар врло тешка, иа и најтежа", ајош к томе п „тугаљива", те није „сигуран", да не ће како год „криво иротумачити св. евангелије." Не имајући свештеник сведоџбе „сигурности" у џепу, јер му нико ни дао није — штаће радити ? Не ће хтети, не ће смети „тумачити". Шта ће сад? Има још лека и иомоћи. Ето га брат С. Д-ћ упућује на „читање поучења"; нрепоручује му, да „носле св. иричешћа или иосле . . ."" чита „наравствена поучења". Која? Она, што још — нису нреведена и у иреводу штампана, и која свештеник и нема!! Дакле: проповедати не може — не зна, јер није „за вештину рођен"; тумачити не сме није „за себе сигуран"; „наравствена поучења" читати није у стању — нема их; а „поучавати верве" мора : е шта ће сад свештеник?! Него збиља! Је ли браТ С. Д-ћ у свом чланку изнео какву нову мисао, нов предлог? Не — није! Његов предлог у самој ствари није ништа друго, него оно исто, што је и „један право.славни епископ руски" у својој „пастирској посланици" своме свештенству нреиоручно п наложио; а што сам ја у своме чланку „Енархијски и окружни проиоведници" н то у 7 бр. „С. С." 1892 навео. Предлог брата С. Д-ћа према речима, односно нрепоруци и налогу тога „нравославног епископа" јесте оно Вуково : „Опет то, мало друкчије". Је ли доиста тако? Да видимо, — да се уверимо! Шта су уираво та „наравствена поучења", која брат С. Д-ћ препоручује? То је зборник проиоведи, које су „марљиво/. сакупљене из св. отаца, иајбољих старијих и но-

вијих нроповедника", и које су „скраћиване, да не би дужином пажњу ослабиле". И те „скраћене" проповеди имало би свештенсто у св. цркви, и у одређено време „читати". Још је добро напоменути, да би — но суду брата С. Д-ћа — у тај зборник „благословом св Синода могла ућн и која нроповед од наших старијнх и новијих проиоведника". А шта вели „православни епископ" у својој „иастирској посланици" своме свештенству? „Ено вам V штампаних проповеди у књигама најбољих духовних писаца, иравославннх епископа и свештеника, па узмите те проповеди у руке, изаберите сходне за ваш говор, и читајте нроповед нз књиге." Није ли зар то једно те исто; или ако хоћемо: „Онет то, мало друкчије"? Па како сам и ја — но нримеру тога „православног епископа" — упутио наше свештенство на зборнике штампаних проповеди наших најбољих и припознатих проповедника — то не могу довољно да се начудим томе : за што брат С. Д-ћ то не напомену?! И зар ја нисам — строго узев — нашем свештенству оно исто препоручио, што и брат С. Д-ћ: књигу — на читај ? С разликом само том: што самја упутио на књигу, односно на књиге, које већ постоје; а брат С. Д-ћ ирепоручује књигу, која тек треба да угледа света! А шта ће свештенство чинити, чиме ће ее при „поучавању верних" испомагати донде, док „наш високопреосвештени епископат не уведе читање наравствених поучења у цркви нашој" — то брат С. Д-ћ не рече, н рећи не хтеде! А држим, да је рећи требао; јер тек ваљда не мисли и нс нрепоручује, да наше свештенство, па и оно слабнје, до тог времена — ћути, „верне не поучава"?! Ја за та „наравствена поучења", која брат С. Д-ћ препоручује, ево сада првпном чујем; а да сам за њих за раније знао, нема сумње, да бих препоручио, да се иста нреведу и штампају и нашем свештенству уруче. А кад то буде, свакако ће та „наравствена поучења" добро доћи не само „невјежама", него баш и оним свештеницима, који су у „тумачењу евангелија сигурни", као и онима који су „за вештину рођени", и то за онај случај, када због „притпска терета и брига" сами — својом ироповеђу — „верне поучити" не могу. „МиИа ре1;а8!" н )5 не к^кси чесо просиши" — „брате Богољубе, довикује" ми брат С. Д-ћ, кад тражиш и иштеш, да наше свештенство „тумачи недељна и празнична евангелија". Што „азх не в г кл1& чесо прош8" — и чудо је и није! Али да „један нравославни епископ" — „ не к-кстк чесо проситх", или правије „что покм'к!ШТх" — то је свакако чудо!! А ето баш и тај „православни епископ" вели своме свештенству: „Тумачите и казујте садржај науке спаснтељеве и аностолске