Српски сион

Бр. 1.

Стг. 9.

чности, као да о концу висимо, онда преостаје скеитицизам да нас задовољава, лажно ноуздање, које нам је он отоич улевао, претвара се у грозно, страшно непоуздање, пуно пребацивања, страха, бојазни. Онда сумња није више угодна, него почиње да буде страховита; у својој моралној малаксалоети тражи онда човек светлости, а не налази ју; зове веру, ал' му се вера не одзива; обраћа се Богу, ал' Бог неће да чујег тај његов касни вапај. „Али да сумња буде љута, грозна мука души, није потребно ни да се човек налази у оном страшном тренутку, где му се поглед помути и попланш од мрака незнане будућности. И у обичном животу, у сред свагдањих догађаја, осећа човек ио тисућу пута, како отров те гује, коју он скрива у својим грудима, све кан по кап пада на његово срце. Има момената, кад добијају насладе и уживања, кад је сав свет гнусан, кад је живот мрзак, кад- човек мучно вуче своје биће у времену, које тромо и споро мили у напред. Тешка чама овладала душом, нека неописана неугодност тишти ју и мучи. Не притискују то дух и не измамљују му болан уздах мучне незгоде и непријатности и јади. То је смртна изнуреност, иезадовољство са свачим, што је око нас, немила укоченост свију снага. За што сам ја на свету? пита човек. Кака ми је корист оту-

да, што сам из ничега постао ? Шта ћу ћу изгубити, ако се скдоним, да не гледам земљу, која је за ме свенула и снржена; да це гледам сунце, које мени више не сија? Данашњи дан не задовољава, као ни јучерањи; сутрашњи ће бити као и данашњи. Моја је душа жедна уживања, а не ужива га, тражи среће а не постиже ју". „Нисте ли већ мучили ту муку тако названих срећних људи, нисте ли триели тога црва, што точи духове, који се размећу, да су узвишени над другима? Не осећају ли ваше груди никада то очајно гибање? Онда знајте, да је, један међу жалосним изворима очајања, сумња, она празнина у души, која ју узнемирује и мучи, она страшна немаштина сваке вере и сваке наде, она неизвесност о Богу, природи, пореклу и одређењу човечјем". „Цео животје највећи неемисао. И кад човек осамдесет година тежи и истражује, мора опет најзад сам себи признати, да није ништа постигао, ни испитао. Бар да знамо, за што смо на овом свету. Али све је загонетка и остаје загонетка мислиоцу, и још је највећа срећа родити се као глупак". То не каже нико мањи, него Александар Хумболт (Мемоари). По „Хетингеру" Никола Манојловић.

РЕЧ — ДВЕ НА ЧУ1АНАК: „ПОТРЕБА УВАЂАЊА НАРАВСТВЕНИХ ПОУЧЕЊА У СВ. ЦРКВИ" у „Срп. Сиону" бр. 49.

„Змај вели : „„сваке службе предичица свој ека и ваљана."" „Г. Јеремић препоручује епархијске ироноведнике. Богољуб Мирковић је против тога и вели, да је сваки свештеник кадар поучити верне „ „тумачењем недељних и празничних евангелија."" То наводи и тако вели брат С. Д-ћ у чианку своме, кога смо наслов навели. Па збиља, брате С. Д-ћу; ништа више није рекао „Богољуб Мирковић" ? Није зар казао још нешто, како је „сваки свештеник кадар поучити верне"? Но хајдмо даље — доћи ћемо и на то! Брат С. Д-ћ „довикује" :

„„Мића реЈак!"" и ,,„не в4си чесо просиши"" — „брате Богољубе": кад захтеваш, да наше свештенство „тумачи недељна и празнична евангелија." Но оставимо и то на страну и пођимо даље, па запитајмо: Мора ли свештеник „поучавати верне"? Да на то иитање са „да" одговори, присиљава брата С. Д-ћа то, што је Христос рекао, управо наложио својим ученицима: „Идите и научите све народе". Сад настаје питање: може ли свештеник „поучавати верне"?