Српски сион

Стр. 8.

„СРПСКИ

СМОН."

бр. 1.

тарњега, правога човека, изумиру све већма и већма и он осећа, с неким болом, који му срце раздире, то полагаио умирање своје боље стране. ЕБегова душа гладује, он нема никакве хране за њу; шта да почне? Он убија своју душу, да више не гладује, да више не осећа ту унутарњу муку. Он пати, јер још није доста дубоко пао. Тони, тони све дубље, тони доле до животиње; буди без разума, без духа, без осећања! — Али то оп не може. Он носи са собом у најмрачнију пропаст своју човечју природу; откииут од свога средишта, биће он као нробијен брод без крме и весла, бацан тамо амо по неутешном океану ове васељене." Заиста не би било вредно живети овим животом; кад не би било за нас иикака вишега, трајна, вечита интереса; била би то капља радости у бурету жалости; а што смо урадили и смогли, ако беше само за овај свет, све ће смрт порупшти, као куће од карата, што ио их деца граде. Али шта ћемо онда, кад се око помути, чула отупе, ова земаљска кућа иструне и дозре за пропаст, кад се смрт стане привлачити, као грабљива звер, која граби свој плен — шта онда'? „Дајте ми великих мисли" ! — ускликпуо је Хердер на умору. Оида треба човеку великих мисли, за које би се ухватио у опћем бродолому, које га спасавају, које га дижу изнад јаза у који цео видљиви свет иотања и пропада. За то, кад би се десило да говорим каком двоумнику, ја бих му рекао речима највећега и пајплеменитијега мислиоца у старом веку, речима П л а т о н о в им 59 ): „Нити си ти, нити су твоји једномисленици први, који тако мислите о божанству, него је у свако доба, кад вшне кад мање, било таких, који су патили од те болести. А како сам се ја дружио с њима многима, то ћу ти рећи, да ни један, који је у својој младости порицао божанство, није тако мислио до своје старости. За то се добро размисли, а међу тим не усуђуј се да грешиш против богова". — Пре него што рекнеш једну реч против истине! божје, иромисли три пута и десет пута; јер ће доћи дан, 59 ) Ре X. р. 888.

а доћи ће на брзо и онда ће изумрети иоруга на твојим уздрхталим уснама; доћи ће дан, где ћеш требати Бога и његове вечите истине за пусту, празну, болом мучену душу. „Која је, међу свима Хришћанству нротивнима системама", пптаправо Мопталембер 60 ) „икада тужну душу утепшла, опустело срце испуиила? Је ли икоји од тих учењака икада научио, да сузу утре? Само је Хришћанство, од почетка времена, обећало да ће људе тешити у неминовним невољама и патњама овога живота, пречшпћавањем наклоности, и Хришћанство је одржало своју реч. Пре него што би се хтело, да се оно чим замени, морало би се почети тим, да се изагпа бол са земље". „Да осветовљена нерелигиозност дуже не подноси" признао је и сам Хартман 61 ). Нека за то сваки верно чува у грудима религиозне светиње. „Јер кад се знаду истине, за које многи дају у Христу скривена блага мудрости и познања, нехотице се човек опомиње онога краља, о коме прича Санчо Панза, како је нродао своју краљевину, да набави јато гусака" 62 ). Само је религија сунце, које расветљује таму овога земаљскога живота, материнска рука, која балзам лева иа сваки бол, божја посланица, која сваку слабост подунире и приводи к Богу, ираизвору сваке истине. ПРИМЕДБЕ. Балмес 63 ) је граФички исиисао судбину двоумникову: „Религиозна сумња задовољава човека само кад он плива у земаљској срећн, борави мирно само у оном човеку, који је једра здравља и живота, па сматра онај последњи тренутак, кад се душа мора да растане с телом, за врло далек догађај. Али чим иаша егзистенција залебди у опасности, чим се иојаве болештине, гласници смртни да иас нодсете, е страшни час није више далеко, кад нас непредвиђена опасност осети, да лебдимо над јазом ве60 ) У свом животу св. Јелисавете. Предговор. 61 ) 1)1 е 8е11з81жег8е1;2ип§ <1ев С1ш81еп(1гатв стр IV. •*) Ше линг, УогтеДе ги 8(«&еп8 пасћ&еказепеп 8сћгК'(еп. 63 ) ВпеГе ап ешеп 2тееШег стр 12.