Српски сион

Стр. 12.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 1.

богословиЈе изнетом: он то може накнадити и доиунити из „етручних књига". Акаошто еваки учењак треба и мора да има потребне стручне књиге, тако ни свештеник не треба и не сме бити без стручних књига своје етруке. А да најнужније стручне књиге набави, доста је свештенику за то 5-—10 Фор. Поред тога нека држи бар један стручни лист. А да то све свештеник има и имати мора, то треба дајебрига епископова, који би се о томе или о противноме уверавати имао преко својих подручних органа. Ми знамо, да је православна црква дозволила својим вернима читање св. нисма, али им је укратила право тумачења. Право тумачења задржала је црква себи и предала га својим служптељима — с-вештенству. Па кад би се у нашој пастви појавио какав верни, кога би „срце вукло, даразмишља о стварима вере", да чита св писмо; па у том свом „мишљењу наиђе на какве тешкоће", дође до каквог за њега нејаеног места у св. пиему па се обрати нама с питањем: како је то; за што .је ово; шта значи оно? Шта да му одговоримо ? — Е мој драги, то не знам ни ја! Па ако ј е већ свештенство „позвано, да зна поучити здравом науком", да може дати одговор али тачан и правилан онда, кад га ко о каквој „ствари вере" запита: није ли ондајош и више „позвано, да ноучава здравом науком" у цркви, да и неупитано „тумачи" и разјашњује поједина тежа и неразумљива места св. писма, односно „св. евангелија"? Још нешто. Ми смо чули, како „православни епископ" препоручује и налаже своме свештеиству, да „тумачи и казује садржај науке спаситељеве и апостолске". А то ће и брат 0. Д-ћ допустнти, да је много лакше „тумачити и казивати садржај науке спаситељеве и апостолске", него ли говорити и разјашњивати о некој оеновпој истини вере, о неком догмату. Па то сам и ја захтевео од нашег свештенства. „Поучити верне" како им живити и шта им као хришћанима чинити треба, у стању су ваљда бољи и добрн свештеници, ако већ то „невјеже" нису „кадре"? Оних пак јеванђеља, при „тумачењу" којих је свештеник упућен и тако рећи присиљен, да

говори и разлаже о овој или оној основној истини вере, о догмату, има толико преко године, да би их — мислпм — и на прстима једне руке избројати могли. Па и та јеванђеља не долазе једно за другим, него су временом размакнута, тако да се за њих свештеник проучењем дотичног догмата и епремити може. Брат С. Д-ћ пита: „Јеси ли ти сигуран, брате, да не ће који од нас криво протумачити св. евангелије" ?! Ко може „с.в. евангелије", односно неку основну истину, неки догмат вере „криво протумачити" и разјаснити? Без сумње онај, који тога догмата, те основне истиие вере ре зна. И сад нам се^>пет жалосна и немила слика указује: свештеник — учитељ вере — не зна основне истине вере!! Доиста: јадан учитељ, који нема онога, што треба другима да даде; који и не зна онога, чему треба друге да научи!! Па још то није „невјежа", него бољи, па и добар свештеник! „Зар и данашња секта назаренска није постала из кривог и нетачног тумачења и разумевања св. евангелија?!" — пита брат С. Д-ћ. Како је „постала секта назаренска" — то ће брат С. Д-ћ знати још и боље него ја. Него: кад наше свештенство може „криво протумачити св. евангелије" — онда је ј - асно, да наше свештенство не зна „правога тумачења св. евангелија" : а кад Ј"е тако, онда питам и ја брата С. Д-ћа: па ко ће иеправити „криво и нетачно разумевање ев. евангелија" —код „еекте назаренске" ?! Ико ће паству уверити, да „секта назаренска криво и нетачно разумева св. евангелије"; те одвратити и задржати паству, да се не поводи за тим „кривим и нетачним разумевањем св. евангелија" ? На послетку: да ли брат С. Д-ћ захтева од нашег евештенства, да се оно било у свом тумачењу, било у својој проповеди пење до недостижних висина, спушта у недотледне дубине, и распреда највеће танкоће основних истина вере хришћанске ?

^16.) децембра 1892. Парох Богољуб Мирковић.

•3 •У- Ј- ^' су В/ТЧСА

ГОВОР

СТЕВАНА В. II 0 II 0 В И Ћ А ПОСЛАНИКА ИЗборнОГ СРЕЗА АРАДСКОГА, држан у седници српског православног народно-црквеног сабора, дана 12. новембра 1892. (По стенографским белешкама ) Ваша Светости! Славни саборс! I ликом и богатом царевом граду, па су га пи-

Имао сам ја једног земљака, Бачванина, као што сам и еам, који је био једном у оном ве-

тали : „Шта мислиш : има ли игде на свету што би више вредило од овога царскога града ?" —